Doris Bizetić: Moja borba sa bolešću

Ponekad mi se tresu ruke, cimne mi se koleno, ali sam to krila... Sada hoću da probudim svest kod ljudi da se i sa multiplom sklerozom može živeti i misliti pozitivno - kaže Doris Bizetić.

Srbija 05.11.2015 | 22:30
Doris Bizetić: Moja borba sa bolešću

Doris Bizetić (30), ćerka kantautora i šoumena Borisa Bizetića, zajedno sa svojim ocem stekla je popularnost tokom devedesetih godina kada je kao devojčica učestvovala u TV programu “BB šou”.

Publici je pokazivala da je smeh najbolji lek, ali 20 godina kasnije, nažalost, mora i sama ovaj “lek” često da koristi...

Zamolila nas je da se za intervju nađemo što bliže njenoj kući kako se ne bi previše umarala. Došla je sa sestrom Anitom, koja je krenula “da joj se nađe”.

Na samom početku razgovora, Doris nam se izvinjava što nosi tamne sunčane naočare. Kaže, postala je osetljiva na jaku svetlost.

Drhtavih ruku ispijala je vodu kako bi vlažila osušena nepca.

- Od tableta stalno mi se suše usta... Nije važno, sve ću vam ispričati. Teško mi je, ne pričam da bi se neko sažalio na mene, već da pomognem svima koji boluju od multiple skleroze - kaže Doris.

Godine 2010. Doris je rodila ćerku Anabelu. Šest meseci kasnije osetila je da je strašno slaba.

- Od kako sam se porodila, osećala sam da sam fizički mnogo slabija. Pripisivala sam to porođaju, dok se na leto 2011. godine jednog jutra nisam probudila skoro slepa...

Otišla sam odmah kod lekara... Konstatovano je da sam izgubila skoro 80 odsto vida na jednom oku. Tako je počelo - priča Doris.

S obzirom na to da mnoge bolesti imaju simptome slične multiploj sklerozi, niko od doktora sa sigurnošću nije mogao da joj kaže šta se tačno dešava.

- Dve godine sam išla na kontrole, preglede... Sumnjalo se na viruse, lajmsku bolest... Ni magnetne rezonance nisu davale dijagnozu. Bilo mi je strašno. Bolesna sam, ali ne znam od čega... Nisam znala šta da mislim. I kada su mi konačno 2013. godine iz kičme izvadili tečnost koja je sa sigurnošću pokazala da je reč o multiploj sklerozi, samo na sekund sam osetila olakšanje. Dobro je, znam šta mi je - priča Doris.

A onda joj je blesnulo pred očima. Ali to se ne leči! Tada počinje njena borba.

- Nisam javno htela da pričam o tome da me ne bi ljudi sažaljevali iako se ne stidim svoje bolesti. Odlučila sam da progovorim kako bih ljudima probudila svest da to ne treba da bude tabu tema. Osećam da moja misija treba da bude da o ovome govorim, da sam ja ta koja će da pokrene priču o bolesti i životu sa njom - ispričala nam je Doris.

Onda je počela da opisuje snagu volje sa kojom kroz sve prolazi.

- Najponosnija sam na to što još hodam. Ljudi sa ovom bolešću najčešće završe u invalidskim kolicima. Ja još hodam! Imam jake bolove u kičmi, jaka svetlost mi smeta, ne podnosim buku, osetljiva sam na dodire. Ali ćerki ništa ne uskraćujem. Trudim se da jednog dana kada se bude prisećala detinjstva ne mora da kaže kako je mama stalno bila loše. Želim da kaže kako je imala veselo detinjstvo crtajući i igrajući se sa mamom - priča nam Doris sada već sa naporom jer je umor savladao...

- Prošlog decembra sam imala operaciju katarakte na oba oka. Odmah nakon operacije sam imala nekoliko nastupa, a niko nije znao šta mi se dešava u glavi i da ne mogu jasno da vidim od reflektora. Ponekad osetim da je oko mene sve crno, ali nakon dva sata se umijem i kažem sebi: “Doris, ne može ovako, sada ćeš da gledaš lep film ili da se igraš sa ćerkom“ - opisuje Doris promene raspoloženja.

Za lekove protiv bolova potrebno je da izdvoji 50.000 dolara godišnje.

- Prošle godine sam primala injekcije na svakih 48 sati i tako tri meseca. Nisu dale nikakvo poboljšanje, jedino mi je jetra dodatno nastradala. Čula sam da u Švedskoj postoje takozvane kočnice koje će stopirati dalji razvoj bolesti. Ipak daleko je to, videću da li ću imati mogućnosti da odem da se lečim u inostranstvu - kaže Doris dodajući da je i pored svega pozitivan duh neće napustiti.

Izvor: Blic

Komentari / 1

Ostavite komentar
Name

Banjaluka

05.11.2015 22:37

Da da Bog da ozdravis.

ODGOVORITE