Video analiza: Zaboravljena umjetnost...

Minijatura Stefana Babovića kao povod... Njemu i svima koji volimo fudbal...

Fudbal 28.10.2015 | 17:20

Partizan ne može da se sastavi. Čak i ako to povremeno uradi opet pukne. Raspoluti se. Iznervira i ljude koji troše vreme i novac gledajući ga, tanji živce vernima i udaljava od sebe one koji bi da ga prvi put vide izbliza. Tako mesecima.

A onda se desio - Stefan Babović.

Niti će se zbog zamenika kapitena drastično popraviti položaj crno-belih na tabeli, niti će još jedan gol i još jedna asistencija da smekšaju odnos nezadovoljnih navijača prema njemu, ali će dati povoda fudbalskim zanesenjacima iz Humske 1 da veruju kako bi opet moglo da se desi ONO iz Lučana. Bljesak s početka drugog poluvremena utakmice protiv Mladosti, na stadionu na kome refelktori jedva svetle i igra se maltene po mraku (nema tu opravdanja za tragično primljeni gol iz slobodnog udarca), delovala je kao povratak u prošlost. U doba kad su fudbal igrali umetnici, a ne snagatori i trkači koje danas treneri, ne samo u nas, hvale. Zaboravljajući da je cilj dati gol, a ne „igrati u dubinu“ ili ko zna kakve druge nakaradne izmišljotine.

Babovićev potez je u rangu onih koje smo, hvala im na tome, već gledali s početka sezone. I pitali se kakav bi nam fudbal bio ako bi se makazice Ognjena Ožegovića, lob Uga Vijeire ili bombe Lukasa Pjasentina i Marka Grujića nekim čudom tehnike teleportovale na terene Bundeslige. Najmanji zajednički imenilac ovim, i ne samo ovim (ukucajte na Jutjubu imena Filipa Kneževića, Marka Docića, Luke Merdovića...), golovima je hrabrost kakva i nama često nedostaje dok potcenjujemo sebe konstatacijama da smo fudbalska provincija. Da baš ništa ne valja.

Jer, ne može baš svako da uradi ONO. Ni da osmisli akrobaciju poput napadača Vojvodine i Crvene zvezde, ni da se osmeli na katapult kao štoper Čukaričkog i zadnji vezni beogradskih crveno-belih. Ili da šmekerski, kao nekad Saša Ilić, zanjiše malu mrežu iz pozicije sa koje je drugi ne bi ni videli. Kamoli pokušali. Upravo zbog toga minijatira Stefana Babovića najveći je dobitak za Partizan u meču u kome nije dobio još dva boda. Saznanje da ima igrača spremnog na vic, a da on uopšte pomisli da odande može da poentira, u vremenu između dva treptaja oka stisne petlju i prebaci kompletnu odbranu, možda pomogne Partizanu u već izgubljenoj sezoni, zameniku kapitena na samopouzdanju, a Grobarima - ili bar delu - da sagledaju šta sve taj momak može.

A može, baš kao u Lučanima, da okrene izgubljenu utakmicu. Golom i asistencijom. Isto je uradio pre mesec dana na Vračaru protiv Voždovca. Između toga i u Augzburgu kad je preko pola terena namestio pogodak Andriji Živkoviću. Sve u gostima. Daleko od stadiona na kome mu rođeni navijači zvižde. Daleko od očiju onih koji bi opet da vide tu majstoriju. Ili nešto slično.

S tim što, da bi se tako nešto i desilo, Stefan Babović mora da savlada strahove u sebi. Da u Humskoj 1 bude jednako odlučan kao Ožegović na Karađorđu, Grujić na Banjici, Vijeira u derbiju. Da igra za Partizan i za sebe, da ne čuje gadosti drugih, kao što i ne sluša druge „da igra u dubinu“, jer fudbal se igra za - ONO.

I te kako.