Video priča i sjećanja - Rene Igita!

Kada završim kariijeru, pamtiće me kao fudbalera koji je doneo malo magije u živote običnih ljudi, govorio je često legendarni Kolumbijac.

Fudbal 24.07.2015 | 23:00

Da su golmani posebna fela ljudi davno smo naučili, ali je Rene Igita nešto sasvim drugo. Predvodnik posebne generacije kolumbijskih fudbalera koja je eksplodirala krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, pionir fudbala čiji je ekscentričan stil igre često dospevao na naslovne strane, bilo da je u pitanju dobar ili loš potez. Takođe, njegove ludorije van terena često su nalazile mesto u medijima i izazivale pažnju, ali najviše njegovom „krivicom“, jer nikako nije mogao da se distancira od domovine i tamošnjih opštepoznatih problema sa narkoticima.

Igita je rođen u siromašnom predgrađu Medeljina u avgustu 1966. godine, a podigla ga je baba, nakon što mu je samohrana majka umrla. Od početka mu je sudbina bila crna.
„Fudbal je bio jedini način da pobegnete iz geta, ali samo za odabrane, njih nekoliko. Za ostale, većinu druge dece, to je bila droga“, seća se Igita.

Srećom po njega, ispoljio je popriličan talenat na početku karijere. U početku je u mlađim kategorijama igrao centarfora, ali je kasnije kada se ukazala prilika da se iskaže kao golman, gde je i pronašao sebe – iako nikada nije zaboravio svoje golgeterske sposobnosti koje je stekao u podmladku. Poznat je po golovima iz penala i slobodnih udaraca, tokom karijere postigao je 44 pogodaka, ali je mnoge ljubitelje fudbala oduvek oduševljavala njegova želja da aktivno učestvuje u igri, često kao libero dozvoljavajući odbrani da još više pritiska protivnika, što je u jednom trenutku postala osnova napadačkog taktičkog pristupa selekcije Kolumbije. To je zapravo bio plan koji je nosio sa sobom značajne rizike, što se najbolje videlo na Svetskom prvenstvu 1990. u Italiji, kada mu je Kamerunac Rože Mila oteo loptu i postigao gol kojim je Kolumbija bila eliminisana. Tadašnji selektor Francisko Maturana prisetio se tog momenta.
„Nije bilo ni trunke ljutnje prema Reneu, jer je i taj potez iskazivao istinsku kolumbijsku dušu“, smatra Maturana.

Potpisao je za Atletiko Nasional iz Medeljina 1981. godine, a njegova profesionalna kraijera počela je krajem 1985. kada je prešao na pozajmicu u Milionarios, jedan od najpoznatijih kolumbijskih klubova. Ludak, kako su ga prozvali, brzo se ustalio kao strelac, a nakon povratka u Nasional postao je glavni igrač ekipe koja je osvojila dve titule šampiona Kolumbije, kao i Kopa Libertadores i Kopa Interamerikana.

Bilo je to pod vođstvom Maturane, koji je predvodio i Atletiko i reprezentaciju u periodu 1987-1990, a Igita je postao glavna zvezda. Čuveni golman je bio jedan od nekolicine igrača iz kluba koje je Maturana zvao u reprezentaciju, a koju je pravio za Mundijal u Italiji 1990. i taj tim imao je novi izgled, novu fizionomiju, posebno sa novim golmanom, koji je prosto leteo po terenu. Posle remija 1:1 sa Engleskom na Vembliju 1988. tadašnji selektor Gordog Albiona Bobi Robson je rekao:
„Napustio je šesnaesterac pet puta tokom utakmice. Došao do aut-linije da oduzme loptu Linekeru, pokazao je Piteru Berdsliju loptu i prebio ga pre nego što ju je uveo u kazneni prostor i pokupio“, ispričao je pokojni Robson, a potom i otkrio da je pitao vezistu Stiva Mekmahona za mišljenje o Kolumbijcima, na šta mu je nekadašnji as Liverpula klimnuo glavom i odgovorio „Drugi svet, šefe“.

Godine 1989. Igita je uživao u posebnom uspehu. Nasional je u maju postao prvi kolumbijski klub koji je osvojio Kopa Libertadores kada su savladali Olimpiju sa 5:4 na penale, a legendarni čuvar mreže je zaustavio čak četiri udaraca sa bele tačke. U oktobru iste godine bio je deo ekipe Kolumbije koja je posle dve utakmice baraža savladala Izrael sa 1:0 i posle gotovo 30 godina, još od 1962. plasirala se na Svetsko prvenstvo. U decembru iste godine u finalu Interkontinentalnog kupa protiv legendrnog Sakijevog Milana, Igita je zapalio atnosferu na utakmici ludorijama i driblinzima na terenu, ali uzalud, Nasional je poražen 0:1 pogotkom u nadoknadi vremena.

Kada je Igita stigao na Mundijal u Italiju 1990. njegova moć da napravi šou od obične utakmice nadaleko je bila poznata.
„Na osnovu tehničkih sposobnosti, ali i talenta i umeća pravljenja spektakla, vidim da se izvanredni igrači dele u dve grupe čjudi. Vidim genije i ludake. Geniji, pa vidim jednog u toj grupi, to je Maradona. A ludaci, tu je glavni Rene Igita“, smatrao je Maturana.

Popularni Ludak ga nije izneverio. Kolumbija se probila u drugu fazu kao trečeplasirana u teškoj grupi zajedno sa Zapadnom Nemačkom i Jugoslavijom, naoštrena za meč druge faze sa Kamerunom. Utakmica je bila tvrda i bez golova 90 minuta pa je otišla u produžetke. Veteran Rože Mila razbio je monotoniju golom u 106. minutu, a samo tri minuta kasnije san Kolumbijaca je surovo srušen: Igita je primio povratni pas, pokušao da dribla Milu, izgubio je loptu i dozovolio napadaču Kameruna da drugim golom odvede svoj tim u sledeću rundu. Reputacija golmana, nenadano, bila je odjednom srušena.
„Ljudi će još dugo pričati o tome i s punim pravom će pričati. Bila je to greška, svo su to videli, greška velika kako kuća. Oduvek sam igrao na taj način i bio sam uveren da ćemo pobediti i tog dana. Izgubio sam, loše je“, priznao je Igita.

U junu 1991. Igita je bio umešan u kontraverze van terena nakon što je uslikan kako posećuje čuvenog narko bosa Pabla Eskobara, nezvaničnog vlasnika Atletiko Nasionala, koji je imao svoju luksuznu vilu u kolumbijskim planinama.

„Eskobar je osvetlio fudbalske terene, izgradio mnoge kvartove i komšiluke, što je mnogo više nego što je kolumbijska vlada učinila za narod. Rene je deo neprivilegovane omladine koja je odrastala diveći se kolumbijskom Robinu Hudu“, branio je Igitu advokat Fabio Lizkano.

Na terenu, okušao se kratkotrajno u Primeri gde se pridružio Maturani u španskom Valjadolidu, ali nije se prilagodio i ubrzo se vratio u Nasional. Povratak u Medeljin ispostavio se kao preskup za Igitu jer je povezanost sa Pablom Eskobarom pokazala njegovu drugu stranu. U maju 1993. godine, 11-godišnja ćerka još jednog člana podzemlja Luisa Karlosa Moline bila je kodnapovana, a sumnjalo se na Eskobara. Molina je tražio pomoć Igite, kako bi obezbedio njeno oslobađanje, i golman je nakon izvesnog vremena predao oko 350.000 evra koliko je iznosio otkup u to vreme. U znak zahvalnosti, Molinina familija je spremila poklon Igiti: Američke bankarske note u vrednosti od oko 60.000 evra (prevedeno u današnje prilike). Ali prihvatanjem tog poklona, Rene je prekršio kolumbijski zakon i momentalno se suočio sa čak tri optužbe zbog kojih je uhapšen u junu: ubiranje koristi, posredovanje bez znanja vlasti i neobaveštavanje policije o kidnapovanju. Smešten je u zatvor gde se suočio sa sudskim procesom.
„Sve što je učinio bilo je da se devojčica oslobodi i da njena porodica bude srećna. Dali su mu malo novca kao znak zahvalnosti i zbog toga je smešten u zatvor“, tvrdila je Reneova supruga Manjolija Ečveri.

Posle skoro pet meseci u zatvoru, Igita je počeo da štrajkuje glađu u znak protesta i u januaru 1994. Konačno je pušten na slobodu jer vlasti nisu uspele da potkrepe optužnicu dokazima, a i mnogi elemeniti tužbe bili su u neskladu sa važećim kolumbijskim zakonima kao što je na primer činjenica da je suđenje koralo da počne 120 dana nakon hapšenja. Manjolija, zajedno sa oko 200 demonstranata, dočekala ga je na slobodi.
„Osećam bol jer sam propustio neke momente, i lake i teške, kroz koje je prošao kolumbijski fudbal“, rekao je Igita.

Sa povratkom Maturane na čelo Kolumbije pred Mundijal 1994. godine Igita bi sigurno bio pozvan za ovaj turnir i dobio bi šansu da popravi utisak od četiri godine ranije, ali je u martu potvrđeno da od Mundijala nema ništa jer golman zbog problema sa zakonom ne sme da napušta zemlju.
„Njegove probleme mi ne možemo da rešimo“, priznao je Maturana.

Kasnije je Igita oslobođen svij optužbi i dozvoljeno mu je da putuje, a naplatio je i 15.000 evra odštete, ali je gorak ukus ostao.
„Oduzeli su mi priliku da budem sa svojom reprezentacijom, sa svojom familijom, a kada sam proglašen nevinim, objavili su mali članak u novinama. Niko ne zna da sam slobodan čovek“, rekao je Igita.

Ali vratio se, uprkos svemu, i našao se čak ponovo i u nacionalnom timu za Kopa Amerika 1995. I pomogao je svom timu, bio je sjajan, a Kolumbija je završila kao trećeplasirana. U septembru iste godine, nastupio je na prijateljskoj utakmici sa Engleskom na Vembliju (0:0), na kojoj je pokušaj loba Džejmija Rednapa odbranio čuvenim „škorpionom“, kada je loptu izbio u polje petama (istina, pomoćnik je odmah signalizirao ofsajd, ali ga je sudija ignorisao i pustio igru). Svetska zvezda je rođena te večeri, iako je Malkolm Beri, sekretar FA Engleske, ovaj potez Igite okarakterisao kao „glup način da se odbrani gol“. Ma, šta zna taj Englez!
„To je stvar koju može da učini samo jedan čovek na svetu. Ja! Imao sam velelepni repertoar, ali nisam ga uvežbavao“, tvrdio je Igita.

Nekadašnji golman Arsenala Bob Vilson, komentator britanske televizije, kaže da je Igita lagao.
„Vežbao je to na zagrevanju nekoliko puta“, otkrio je Vilson.

Još jedan zanimljiv detal desio se 1996. Igita je objavio da napušta fudbal jer nije zadovoljan formom, i zaista je proveo šest meseci van terena. Na njegovu kuću u Bogoti je bačena bomba u januaru 1997, posle čega je otišao u meksički Verakruz. Nije se ni tamo dugo zadržao, vratio se u Kolumbiju kao slobodan agent. U oktobru 1998. Rene Igita je uhapšen jer je po ulicama Medeljina divljao na motociklu sa pištoljem u ruci! Godinu dana kasnije poptpisao je za Independijente.

Potom je menjao klubove svake godine, branio je u različitim delovima domovine, a u oktobru 2002. dobio je kaznu od šest utakmica suspenzije jer je bio pozitivan na kokain. U januaru 2004. opet je napustio Kolumbiju i potpisao za ekvadorski Aukas, ali je u novembru (!) opet bio pozitivan na narkotike.
„Igita nam je rekao da je droga u organizmu bila pre nego što je došao kod nas, ali nismo sigurni. Raskinuli smo ugovor“, objavio je predsednika Aukasa Haime Perez.

Bio je to trenutak koji ga je oterao u penziju, a 2005. postao je televizijska zvezda.
„Morao sam na rehabilitaciju posle koje sam počeo da ulazim u rijaliti programe. Nemam problem da zarađujem novac, nisam gadljiv“, priznao je Rene, koji se pojavio u dve sezone kolumbijskog „Survajvera“, kao i u „Ekstremnoj promeni“, rijalitiju u kojem je doživeo kozmetičke korekcije i operacije.

U avgustu 2007, nešto pre 41. rođendana, Igita se vratio iz penzije kako bi potpisao ugovor sa venecuelanskim Guarosom, ali nije u uspelo. Dobio je platu samo za tri meseca, iako je imao jednogodišnji ugovor pa je otišao.
„Nemaju šta da se žale“, poručio je golman i potom potpisao za kolumbijskog drugoligsaša Rionegro, koji je označio kao fin klub za završetak karijere. Ali nakon što im je pomogao da budu drugi u ligi, iskoristio je priliku da se domogne još jednog dobrog ugovora pa je potpisao za prvoligaša Pareiru, za platu od 9.000 evra mesečno. Nastavio je da pali publiku, da diže navijače na noge, a ponovio je „škorpion“ i na meču sa Onse Kaldasom, nekoliko nedelja nokon dolaska u novi klub. Na kraju, okačio je rukavice o klin u januaru 2010. I do današnjeg dana se nije vraćao na teren. Ali kakav je ludak - nikad se ne zna...

Igitin doprinos uspesima kolumbijskog fudbala verovatno su ostali u senci kiksa iz Italije 1990. koji je i dalje često prisutan u očima ljibitelja fudbala. Ludak, taj večiti šoumen, nikada nije imao nameru da spusti loptu, prekine da glumi samog sebe, ulogu zbog koje je zapravo i bio tvezda.
„Kada završim kariijeru, moje ime će stajati na usnama mnogih ljudi. Pamtiće me kao fudbalera koji je doneo malo magije u živote običnih ljudi“, govorio je često Igita.

Tako je i bilo.