Srebrenica: Ni preboljeti ni oprostiti

Raši je, sad, 14. bio rođendan. Išli smo da ga posetimo, kao i svih ovih godina. I Acu posećujemo u danu rođenja. Neću da kažem: posećujemo im grobove.

Republika Srpska 22.06.2015 | 08:40

Moja su deca u meni živa. Njihovom dušom ja dišem. I njihov, srećom, preživeli brat. Njegova deca. A svi ostali su nas zaboravili. Eto, svratite vi, još poneko od novinara... Sve se zareknem da ću reči olovom da zalijem. Šta vredi. Ko još čuje i koga još interesuje ova moja priča.

Milica i Tomo Dimitrijević dočekali su nas ispred kuće, u Skelanima, opština Srebrenica. Na uzvišici, ispod vinove loze zasađene kad im se prvi sin, Slaviša, rodio, stajali su kao okamenjeni spomenici. Na stolu fotografije dečaka. A svuda tuga, duga dvadeset dve godine.

- I Slaviša mi kaže: “Nemoj, majko, više da pričaš. Samo te potresaju”.

Tomo ćuti. I, sve vreme je ćutao. Gotovo nepomičan.

Dimitrijevićima su 16. januara 1993. godine u napadu na Skelane srebreničkih muslimana pod komandom Orića, ubijena deca. Aleksandar je imao četiri i po godine. Radiša, tek napunio jedanaest, tog januarskog dana je teško ranjen. Podlegao je povredama na Vojnomedicinskoj akademiji, posle pola godine borbe za život. U napadu je povređen i najstariji Miličin i Tomin sin, Slaviša. Imao je 14 godina. Lekari su jedva uspeli da ga spasu.

- Samo mi je ovo ostalo od Raše - pokazuje Milica dečji rukopis u svesci. A od Ace... samo ova fotografija. Samo ovu, njegovu fotografiju imam.

Metkom zaustavljeno detinjstvo. A, ostao osmeh na fotografijama uz koje se bude i idu u noć Milica i Tomo.

- Kažem im svakog jutra: “Dobro jutro.” Svake večeri: “Laka vam noć, moja deco, i laka vam zemlja, mučenici moji maleni. Majka vas ne zaboravlja i nikada neće.”

HRONIKA ZLOČINA "POLjA NESREĆE"
Imena srpskih žrtava u Skelanima, ali i u celoj Srebrenici, Bratuncu, čitavom Podrinju i regiji Birač, od 1992. do 1995. godine popisao je i imenovao odgovorne profesor Bata Ivanišević, u svojoj najnovijoj hronici zločina “Polja nesreće”. Ova knjiga, u izdanju “Vukotić medije”, biće promovisana 9. jula u Domu kulture u Srebrenici.

Milica grli fotografije. Tomo okreće glavu.

- Ovako sam ih stalno grlila. Sad, kad zagrlim Sinišinog sina, kao da su i oni u mom naručju. I, vi me sad pitate: “Kako si, Milice?” Sad me pitate, kad se podigla galama oko Orića i rezolucije. Kako sam? Tako, što živim sa svojom ranom. Niti mogu da je prebolim, niti mogu da oprostim. Ali, ko da me čuje? Kažu u toj rezoluciji: u Srebrenici je bio genocid. A šta je bilo ovde? Kad su nas napali, u Skelanima je bilo nas stotinak. Nas, koji smo ostali u svojim kućama. A od tih stotinak, ubijeno je 69. Pa šta je onda genocid? Da li je i ovo genocid... Kažu, isto, u toj rezoluciji da je potrebno pomirenje. Pomirenje može da bude kada nekog osude za moju mrtvu decu. Ko je tačno pucao u njih... Ja znam ko je komandovao.

Tuga i gnev. Očaj i ljutnja. Sve u jednom trenu. Ovde, stvarno, nema šta da se pita. Ovde se samo plače.

- Noćima nisam spavala kad su Orića oslobodili - govori Milica Dimitrijević. - Kako tad, tako i sad. Stalno nas varaju. Igraju se sa našom nesrećom. Svi. Onaj koji je potpisao hiljade muslimanskih žrtava u Srebrenici, ovde nikad nije došao. I mi smo majke Srebrenice. Skelani su Srebrenica, nisu Mars. A, kad su, ono, na bilbordima uoči desetogodišnjice Srebrenice, usred Beograda osvanule slike muslimanske dece, ni tada nisam spavala. Pitala sam se, i sad se pitam, da li je neko srpsko dete ikada bilo na bilbordima u Beogradu, Banjaluci... u Srebrenici, Bratuncu... bilo gde. Ne kažem da je trebalo da tu budu, da ih vide, moja deca. Nisu samo oni ubijeni.

Ćutimo.

- Znam, znate i vi odgovor - kaže. - Nemam ja ništa protiv ičije dece. Svi su oni bili samo deca. Ubiti dete najveći je zločin. Ubiti moje ili tvoje, isto je. Zašto se onda broje žrtve samo jedne strane? Zašto smo dopustili da kad se kaže Srebrenica, kaže se: “Tamo su stradali samo muslimani od Srba”. Ponavljam vam: I Skelani su Srebrenica. I moja deca su Srebrenica. I ja sam majka iz Srebrenice. Zašto to niko ne priznaje? Ne govori? Ne izbori se za istinu? Ne ispravi nepravdu?

PITANjA BEZ ODGOVORA
Protestovala sam, javno, pre neku godinu, mislim da je to bilo u julu 2011. kada je u Potočarima obeležavan dan stradanja muslimana... Kada se i ala i vrana sjati da se pokloni njihovim žrtvama, a naše žrtve niko i ne spomene, osim nas, njihovih najbližih. Tada je zamenik američkog ambasadora u Sarajevu Džonatan Mur kazao da nije došao na komemoraciju srpskim žrtvama jer ne posećuje ceremoniju gde se obeležava stradanje vojske. Pitala sam: “Da li su i moja deca bili vojnici?” Da li je iko iz naše kuće išao u tuđu, da ubija na kućnom pragu. Pljačka i pali?” Eto, to sam pitala. Ni tada nije bilo odgovora.

Milica Dimitrijević - selo Skelane, opština Srebrenica - postavlja hiljadu pitanja. Pitanja, bez odgovora. Između je sećanje na 16. januar 1993. Na zoru, tog nesrećnog dana, kada su Orićevi vojnici napali Skelane. Tomo Dimitrijević, probuđen pucnjavom i vikom, potrpao je decu u auto. On i Milica, u panici. Deca vrište. Narod beži. Tomo pokušava da se domogne mosta na Drini (Skelane samo Drina deli od Bajine Bašte) i prebaci porodicu u Srbiju. Kuršumi su, nažalost, bili brži.

- Pred mostom metak je pogodio Acu u glavu. Rašu u vrat. Vidim i Slaviša u krvi. Aca je, pile moje, odmah izdahnuo. Srce moje, nije se ni javio. Samo sam osetila kako mi je klonuo u rukama. Raša nije mogao da se izvuče. Metak mu je oštetio kičmu. Pola godine su se na Vojnomedicinskoj akademiji borili za njegov život. Sahranili smo ih, obojicu, u Bajinoj Bašti. Strahovala sam da, ovde, ni mrtvi ne bi imali mir.

Milicu su, priča nam, kasnije pozivali haški istražitelji. To je jedva i čekala. Išla je u Zvornik i svedočila u Centru bezbednosti.

- Svedočila sam i - ništa. Niko me posle nikad nije pozvao. Da su me pozvali u Hag, imala bih šta da kažem i imali bi šta da čuju. Ali, verujem, zato me nisu ni pozivali.

U dvorištu Dimitrijevića, male bele patike. Igračke. Oko nogu se mota sićušan crni pas.

To je sve od našeg unuka, Slavišinog sina, prvenca - govori Milica. - Slaviša je, eto, želeo da mu da Rašino ili Aleksandrovo ime. Ja sam bila protiv. Kako jednog da dozivam, a drugo ime da ćutim. Dali smo mu ime Nikola.

Izvor: Večernje novosti