Da li ovo potpuni sumrak srpskog fudbala?!

Pet godina bez prave pobede i sumorna slika najtalentovanije generacije koja je na pragu da doživi potpunu propast...!

Fudbal 31.03.2015 | 11:40

Nepunih pet godina je prošlo kada smo na Svetskom prvenstu u Južnoj Africi savladali moćnu Nemačku, u utakmici u kojoj smo i brojčano jači morali da spasavamo živu glavu i čuvamo prednost, uzdamo se Stojkovićev dar za branjenje penala, ali smo tada makar na terenu pokazali da imamo karakter.

Sumrak srpskog fudbala nije viđen sinoć u Lisabonu, to je bila samo slika jednog bezličnog tima, jedne generacije u koju su ulagane najveće nade, ali generacije koja je na dobrom putu da doživi potpunu propast...

Nepunih pet godina je prošlo kada smo na Svetskom prvenstu u Južnoj Africi savladali moćnu Nemačku, u utakmici u kojoj smo i brojčano jači morali da spasavamo živu glavu i čuvamo prednost, uzdamo se Stojkovićev dar za branjenje penala, ali smo tada makar na terenu pokazali da imamo karakter. Ono sinoć je bilo sakrivanje od lopte, bežanje od odgovornosti.

Nakon te pobede nad Nemačkom izgledalo je da smo konačno na pravom putu, pa čak i kada smo nakon toga pretrpeli šokantan poraz od Australije, verovali smo da ima nade za ovaj utučeni srpski fudbal.

Ipak, usledile su scene svojstvene nama, smenjivanje selektora koji nas je odveo na Mundijal, a nedugo potom i odlazak igrača za koje se tada uveliko govorilo da su za staro gvožđe. Rezultati u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u Poljskoj i Ukrajini bili su samo posledica kompletnog rasula u tim trenucima.

Ispred nas na Euro otišli Estonci, iako smo u Ljubljani imali šansu da pobedom protiv Slovenije, koja nije imala rezultatski imperativ, obezbedimo plasman u Baraž. Ipak, već tada je bilo jasno da nemamo snage ni hrabrosti da budemo pravi onda kada je to najpotrebnije.

Dolaskom Mihajlovića nada je ponovo vraćena. Doveden je selektor, koji je u sebi imao potrebnu harizmu da povede možda i najtalentovaniju generaciju srpskih fudbalera od osamostaljenja zemlje, ali koji je napravio mnogo startnih grešaka, pa je posle bilo prekasno da se vraća samopouzdanje igračima koji su trpeli teške udarce od Belgije, Makedionije, a onda doživeli i onaj ključni poraz od Hrvatske na Maksimiru, koji je srpski fudbal definitvno gurnuo na ivicu potpune provalije. Ovaj tim nakon toga više nije znao da pobeđuje u važnim utakmicama. Usledio je poraz od Belgije i remi sa Hrvatskom, koji nam je uprkos dobroj igri, ponovo došao kao težak šamar.

Dik Advokat je samo uplovio u mutnu reku kojom je plovio ovaj nacionalni tim. Očekivalo se da će svojim prepoznatljivm temperamentom uspeti da razrdrma ovu utčenu generaciju, ali je doneo jedno veliko "ništa"! Nije promenio ni sistem igre, pravio je neke nerezonske poteze, igrači poput Aleksandra Mitrovića, uporno su grejali klupu, a onda su se kao na traci ređali šamari od Jermenije i Danske, a umeđuvremenu i poniženje u utakmici sa Albanijom u Beogradu.

Ćurčić je uradio ono što su svi tražili. U napadu je zaigrao najbolji strelac belgijskog prvenstva, Ljajiću je oprošteno što ne peva himnu, a na desnom boku se konačno našao Dušan Basta, kojeg su toliko dugo svi priželjkivali da vide u startnih 11. A na terenu potpuna bezličnost...

Prosto je bilo tužno gledati igrače, za koje se zna da pojedinačno sa loptom mogu da urade gotovo sve što se može zamisliti, ali na terenu, izuzev Nemanje Matića, nije bilo igrača koji bi na bilo koji način preuzeo odgovornost, odigrao neki rizičan pas kroz linije rivala ili "ne daj Bože" krenuo na dupli pas i prošao iza leđa rivalu.

Dakle, za tri meseca navršiće se tačno pet godina kako smo poslednji put dobili neku od selekcija iz takozvanog prvog "šešira" ili samog krema evropskog i svetskog fudbala. U ovom trenutku samo nas puka teorija drži u konkurenciji za plasman na Evropsko prvenstvo u Francuskoj, ali će nam za to biti neopodno da slavimo sve četiri kvalifikacione utakmice koje su pred nama, što u ovom trenutku izgleda kao apsolutno nemoguć scenario.