Predstavljamo parove 1/4-finala LŠ: Real - Atletiko...

Prošle godine bi Ramos... Ove brutalnih 4:0 na Kalderonu! U šest susreta u ovoj sezoni Real ne zna za pobedu nad Atletikom. Ali Liga šampiona je nešto sasvim drugo...

Fudbal 21.03.2015 | 10:40

Madrid ponovo podrhtava. Reprizu prošlogodišnjeg finala Lige šampiona voljom žreba ovaj put ćemo gledati već u borbi za mesto među četiri najbolja. Kristijano Ronaldo će ponovo udariti na protivnika koji ga je poslednjih sezona tukao kao što nije umeo niko drugi. Uostalom, ove sezone Atletiko i Real su odigrali već četiri meča. Posle četiri je slavo crveno-beli deo španske prestonice. Dva puta nije bilo pobednika. Real se sa setom seća onih 4:1 iz Lisabona.

Ali ne treba smetnuti s uma da je i tada bio na konopcima. Dijego Godin je Jorgandžije doveo na prag epskog trijumfa, ali nam je Serhio Ramos oduzeo priliku da svedočimo retkoj pobedi Davida protiv Golijata. Jer ma koliko Atletiko poslednjih godina maltretirao omraženog gradskog rivala zna se ko je ko u svetu fudbala. Od Reala nema većeg! Da nije tako ne bi Serhio Ramos u 94. minutu doneo Kraljevskom klubu produžetke koje su potom rešili Geret Bejl i Marselo da bi ih potom sve bacilo u senku ono "ničim izazvano" Ronaldovo radovanje zbog gola koji ništa nije značio.

Tek je ova nova sezona međutim pokazala koliko je Ronaldo u stvari imao povoda za slavlje. U šest kasnijih mečeva Real ih je postigao svega četiri. Atletiko čak 12. U tih 540 i kusur minuta igre podeljeno je čak 52 žutih kartona – skoro 5,8 po meču. I ako se išta može sa sigurnošću tvrditi pred novi megdan ljutih prestoničkih “baraba“ to je opšta tuča na terenu. Uostalom, Atletiku je to jedina šansa.

Ili baš nije tako? Poslednji susret ova dva tima predstavlja svojevrsni testament svega onoga što je Dijego Simeone uradio za klub sa Visente Kalderona. Pre dolaska Argentinca na mesto trenera godine su prolazile, a navijači Atletika morali su da se posle svake utakmice sa Realom kriju po zamračenim ćoškovima kako bi izbegli provokacije zbog još jedne u nizu blamaža. Tog 7. februara 2015. Jorgandžije su Realu očitale lekciju kakvom se samo retki mogu pohaliti.

Tačno 28 godina čekali su crveno-beli na tako ubedljivu pobedu. Ali nije čak ni rezultat od 4:0 ono što je toliko impresioniralo. Bila je to za Kraljevića nepodnošljiva lakoća sa kojom su Simeoneovi vojnici izlazili na kraj sa mnogo bogatijim komšijama. Bila je to utakmica u kojoj se Atletiko nije rvao, već je igrao fudbal. I nadigrao Real kako to ove sezone niko nije. Tijago, Saul, Grizman, Mandžukić... Poniženi Kralj je doživeo jednu od većih sramota u poslednjih nekoliko godina.

Problem je međutim što u poslednje vreme ni Atletiko ni Real ne igraju na očekivanom nivou. Jorgandžije su se doduše donekle "iščupale" u nadoknadivši gol zaostatka u revanšu sa Bajerom, ali daleko je to od tima koji je prošle sezone gazio koga je video, pa mu usled napada sve bolje Valensije visi i direktan plasman u Ligu šampiona. A šta tek reći za Real, koji je sebi dozvolio da mu Šalke da četiri komada nasred stadiona Santjago Bernabeu? Pre toga je izgubio u Baskiji od Atletik Bilbaa, protiv Viljareala je uzeo samo bod.

Atletiko mu odavno ne leži. U Superkupu na Bernabeu bilo je 1:1, u revanšu na Kalderonu Mario Mandžukić je pogodio već u drugom minutu za 1:0 i pehar u vitrini Jorgandžija. U prvom ligaškom okršaju na Realovom bunjištu Tijago i Arda Turan su pogađali za 2:1. U Kupu je potom oživeo Fernando Tores. Raul Garsija sa penala i Hoze Marija Himenez su istina doneli Jorgandžijama prednost od 2:0 u prvom meču, ali su dva El Ninjova gola u revanšu odbila atak Kraljevskog kluba – bilo je 2:2. Za kraj već kultnih 4:0.

Ali Liga šampiona je sasvim druga priča...