Video sjećanja (1999.): Hrvatska - Jugoslavija 2:2!

Kraj 1999. godine. Bombardovanjem razorena treća Jugoslavija ulazi u finiš najturbulentnijeg perioda u novijoj istoriji, bliži se vrhunac – potpuni slom režima Slobodana Miloševića. Na ulicama Beograda sve češći protesti, likvidacije nepodobnih, atentati... Narod teško živi.

Fudbal 09.10.2014 | 21:45

U takvom ambijentu reprezentacija Jugoslavije ispraćena je u Zagreb na revanš meč kvalifikacija za Evropski šampionat 2000. u Belgiji i Holandiji. Na jednu noć sve što nije šire povezano s fudbalom palo je u drugi plan...

Ovi naši balkanski prostori ne pamte sportski događaj u tolikoj meri nabijen emocijama. Niti ga je bilo pre te famozne 1999, niti će se, verovatno, ponoviti. Puške se još valjano nisu ni ohladile posle građanskog rata u SFRJ, a UEFA je 18. januara 1998. u Gentu, na žrebu kvalifikacija za EURO u Belgiji i Holandiji, „zakazala“ novi rat Jugoslavije i Hrvatske. Ovoga puta fudbalski, ali ništa manje bitan za stanje svesti dva naroda.

Lista duela Srba i Hrvata, što na klupskom, što na reprezentativnom nivou, sada je već podugačka, pa ipak, nijedan meč „večno zaraćenih strana“ nije doneo toliko bola i patnje na jednoj, odnosno radosti i ponosa na drugoj strani, kao taj legendarni odigran 9. oktobra na Maksimiru. Sudbina je uredila da i tuga i sreća dobiju epske razmere. Razlog jednostavan – bilo je poslednje kolo, bila je utakmica odluke. Jedni će postati pukovnici, drugi pokojnici, jedni će na Evropsko prvenstvo 2000, drugi će ostati kod kuće. Na kraju, tu je bilo i ono pravo bojno bolje – najveći i najjači efekat – tačnije sve što se dešavalo prethodnih godina od Vukovara do Dubrovnika i što će biti ključno prilikom „zagrevanja“ za utakmicu koja je bila sve samo ne obična.

"Sećam se Mihine reakcije kada smo izvukli Hrvate", rekonstruisao je sećanje na oktobar 1999. najmlađi akter maksimirskog duela i strelac drugog gola za Jugoslaviju Dejan Stanković u svojoj autobiografiji.

„Želim da se poslednja utakmica igra u Zagrebu“, rekao mi je. „Alo, bre, Ćale, gde da idemo u Zagreb da nam tamo odlučuje?“ „Tamo, tamo, tamo je najslađe“, kaže on meni. „Lako je tebi tako da pričaš, imao si dobar bilans za Zvezdom, ali oni namlatiše Partizan 5:0...“.

I zaista, na toj utakmici Hrvati su gradili dobar deo svog optimizma, a iskustvo crno-belih sa Maksimira iz 1997. ostalim izabranicima Vujadina Boškova ponajbolje su mogli da prenesu Ivica Kralj i Dražen Bolić. I kako na fudbal uopšte nisu mislili, već su samo maštali „kako da se živi i zdravi vrate kući“, i kako su se tresle tribine od nacionalističkih pesama i uvreda, i kako je tadašnji trener Dinama (Kroacije) Marjan Vlak vikao iz sveg glasa dok je Stojisavljević primao jednu loptu kraj aut-linije na samom početku meča: „Lomi noge četniku!“

Lava nacionalizma kuljala je na sve strane i dve godine kasnije, koliko god se sami akteri trudili da govore samo i isključivo o fudbalu. Uoči tog prvog meča na Marakani Zagreb je optuživao Beograd da bespotrebno podgreva atmosferu i da se trudi da sve izađe iz sportskog konteksta. Obrnuto je bilo uoči revanša na Maksimiru...
„Nema utakmice koju ne smete da izgubite. I protiv Malte možete da igrate nerešeno, možete da izgubite i u polufinalu Svetskog prvenstva od Francuske, možete izgubiti i u poslednjim sekundama sudijske nadoknade protiv Turske, ali jednu ne smete. Ne smete da izgubite od Jugoslavije. Ne smete da igrate čak ni nerešeno, kao što se dogodilo Hrvatskoj 9. oktobra 1999. godine u Zagrebu, kada 2:2 nije bilo dovoljno za plasman na Evropsko prvenstvo“.

Ovako je poznati zagrebački novinar Tomislav Židak pisao prilikom jednog podsećanja na taj čuveni okršaj, od kojeg se – a to će vam teško ikada priznati – Kockasti suštinski nikada neće oporaviti, baš kao ni od one Đorđevićeve trojke u Barseloni 1997. Elem, ovi Židakovi redovi ni izbliza ne mogu da dočaraju atmosferu te, za Hrvate, najtužnije maksimirske noći. Ali da krenemo redom...

I prvu utakmicu odigranu nešto ranije, u avgustu iste godine u Beogradu, pratio je strašan emotivni naboj. Međutim, meč sam po sebi nije bio odlučujući, pošto je ostalo još dosta da se igra u okviru osme kvalifikacione grupe. Svoju računicu tada su još imali i Irci i Makedonci. Od fudbala te večeri nije viđeno mnogo. Stativa Mijatovića, isti učinak Davora Šukera, pa prečka Mihajlovića, kada je umalo savladao Aleksandra Kocića. Nestanak struje na stadionu početkom drugog poluvremena ono je što ostaje kao najupečatljiviji detalj.
"I evo sada... Evo nevolje! Nestalo je struje na Marakani!"

Bio je to blago zabrinuti glas komentatora HRT-a Boža Sušeca, a u pozadini, iz tame, sa svih strana odjekuje: „Ubij, ubij, ubij ustašu“. Hrvati nikada nisu krili da su se i te kako uplašili za svoju sigurnost, ali isto tako nisu ćutali o tome da je svaki od jugoslovenskih fudbalera postupio više nego drugarski. Uhvatili su svoje rivale za ruke i sproveli ih do tunela. Doduše, o ovome ćemo saznati tek nešto kasnije...

Dok je trajao taj četrdesetominutni prekid klicalo se i Slobodanu Miloševiću („Slobo, odlazi“) i Franji Tuđmanu („Večeras je naše veče, večeras se Tuđman peče“).

Meč je završen bez golova. Istog momenta kada je Kim Milton Nilsen odsvirao kraj nastala je zaglušujuća buka od zvižduka. Uz „pratnju“ nacionalističkih pesama Baje Malog Knindže Vatreni su se ubrzanim korakom uputili ka svlačionici. Utakmica najvišeg rizika do tada uspešno je privedena kraju.

Pojedini italijanski mediji dan kasnije spekulisali su kako je struja namerno isključena kako bi se susret odložio za sutradan, za kada je bio zakazan veliki miting protiv režima predsednika Miloševića. Navodno, cilj jugoslovenskih vlasti „bio je da zadrže Hrvate još 24 sata u Beogradu, a da se meč nastavi u atmosferi opšteg haosa“. Korijere dela sera išao je toliko daleko da je pisao kako je u sve to delegat sa Islanda Elert Šram bio dobro upućen, pa nije prekinuo utakmicu posle 15 minuta pauze, što je po pravilima trebalo da uradi, „te je tako propao pakleni plan domaćina“.

Blago razočaranje nakon mršavih 0:0 naši fudbaleri nisu mogli da sakriju, isti je slučaj i sa domaćim novinarima na konferenciji za medije, a onda u prvi plan izbija „laprdajući“ jezik Ćira Blaževića koji još iste večeri počinje da zagreva teren za revanš. Počeo je smušeno, da bi se potom možda i previše oslobodio:
"Pa šta ste vi očekivali?! Izvukli ste nerešeno protiv treće reprezentacije sveta (Hrvati godinu dana ranije uzeli bronzu na SP u Francuskoj, prim. aut.). To je dobar rezultat za vas".

Kako se bližio revanš u Zagrebu, Blažević je dodavao gas. Kulminaciju je predstavljala njegova izjava nekoliko dana uoči meča da će se obesiti o stativu ako ne pobedi Jugoslaviju iz drugog pokušaja. Na dan utakmice, kada je atmosfera dosegla do usijanja, opet, spuštao je loptu: „Moram vam reći da se mnogo plašim“. Ali to je Ćiro.

A Vujadin Boškov je bio gospodin parekselans, nijednog momenta nije se spustio na na nivo svog kolege i te oktobarske večeri „smrtnog rivala“. Nije umeo, ili nije hteo, valjano ni da proslavi taj veličanstveni remi. Taj „senilni starac“, kako su ga krstili hrvatski mediji, dostojanstven i u pobedi i u porazu.

„Trener svih trenera“ dosta godina kasnije ipak je priznao da je ova druga izjava „bila prava“:
"Posle 0:0 u Beogradu pozvao me Franjo Tuđman i rekao: „Gde si, gubitniče?! J...m li ti majku bosansku!“ Bio je uveren da ćemo ih unakaziti. Ja ćutim, ne dišem. Nisam prvi put trpeo njegove izlive besa. A u Zagrebu je atmosferu nepotrebno palio jedan spiker, mislim da se danas na televiziji bavi poljoprivredom. Palio je raju i to mi je strašno smetalo. I mene je zarazio verom da ćemo im dati tri do četiri komada", prepričavao je svoju muku Ćiro Blažević.

Onda je došao i taj dan. Čim je JAT-ov najbolji srednjeprugaš dotakao „Pleso“, Piksi, Dejo, Mijat, Jokan, Đuka, Savo i društvo shvatili su šta je pakao...
"Oktobar u Zagrebu. Oni u delirijumu, transu. Igrao sam na milion stadiona, u milion gradova, ali tako nešto nisam video. Od aerodroma do hotela na svakih 100 metara policija, a u gradu na 50... Hotel – posebna priča. Njihova državna bezednost, naša... Na svakom spratu „vojska“. Sam odlazak na stadion, osećaj strašan, bar meni. Trešti muzika, one njihove patriotske pesme, ljudi hipnostisani. Na zagrevanju noge kao balvani. Umesto da sve bude lakše kako minuti prolaze, sve više osećaš atmosferu. Gori!", prisećao se dalje Stanković u svojoj knjizi „DeJAn“.

Ludilo na Maksimiru nakon vodećeg gola Alena Bokšića u 20. minutu verovatno je nemoguće rečima opisati, ne treba se ni truditi. U jednom susretu ovakvog karaktera to je trebalo da predstavlja početak kraja ekipe koja je kapitulirala. Da stvar po naš tim bude gora samo dva minuta ranije Kvin je u Skoplju doveo Irce u vođstvo. Računica je pre početka poslednjih mečeva bila jasna: pobeda Hrvatima garantuje makar baraž, Irci svakako idu direktno ako pobede Makedoniju, a Jugoslaviji igra i remi za doigravanje, u slučaju da Ostrvljani trijumfuju. Ako kojim slučajem Republika Irska ne slavi, a Plavi se dočepaju boda, mi ćemo direktno na EP...

Dakle, pogodak Alena Bokšića na izvrsno proigravanje Šukera zapalio je Maksimir. Tuđman se smeška u loži, Ćiro je već na pola puta da izbegne giljotinu, verovatno već „odlaže“ onaj konopac za vešanje, ali u samo četiri-pet minuta događa se antologijski preokret. Posle dve karakteristične bombe Siniše Mihajlovića, Peđa Mijatović i Deki Stanković ramenom, leđima, glavom, čime li već, smeštaju loptu iza leđa, u tim trenucima, ne baš spretnog Dražena Ladića. Hrvatska je zanemela. I 40.000 „domoljuba“ na stadionu i onih dvadesetak hiljada na Trgu Francuske revolucije, gde se meč pratio preko velikog video-bima.

I ako će se beogradski duel pratiti po nestanku struje na Marakani, revanš je bez ikakve sumnje obeležilo „kastriranje“ Roberta Jarnija od strane Zorana Batice Mirkovića u finišu prvog poluvremena. Nepromišljen potez koji na sreću naš tim nije platio eliminacijom. Jugoslavija je drhtala oko 45 minuta nakon što je Stanić na samom startu drugog dela poravnao na 2:2, ali izabranici Vujadina Boškova sve su izdržali.

Tugu s jedne i radost s druge strane nakon poslednjeg zvižduka Garsije Arande teško je porediti sa bilo čim što će uslediti, a tiče se naših sportskih dostignuća. I dok se na centru Maksmira svi odreda grle i slave plasman u baraž, sekretar stručnog štaba Buda Vujačić, u ovom slučaju u ulozi Božić Bate, dao se u trk kao u najboljim danima: „1:1, 1:1! Makedonci dali gol u 94. minutu!“ Svima je bilo jasno šta to znači – mi prvi, Irci drugi, idemo direktno na EP! Čak je i to ostalo u drugom planu. Pao je Zagreb!

Na Trgu Bana Jelačića, nepunih sat vremena posle utakmice, graju, motivacione pesme i nezapamćenu euforiju smenila je grobna tišina. Hrvatska pati kao nikada. Zadnji kadrovi filma „Poslednji jugoslavenski tim – priča o Čileancima“ kao „odjava“ istorijskog meča: „Samo ulične svetiljke i nekolicina momaka pod gasom od kojih je jedan i dalje nepopravljivi optimista“:
"Malo nam je nedostajalo, ali Srbija će dobiti sankcije pa ćemo mi na Evropsko prvenstvo".

Na kraju setni pogled Ivice Osima i verovatno raspolutana osećanja, dok u svom domu prati završnicu utakmice. Poslednji kadar: Naš „boing“ poleće za Beograd, „Sneg je opet Snežana“ u interpretaciji Mijata, Drule, Govedarice, Đorovića... Svetla se više ne vide ni sa Zrinjevca. Zagreb ostaje u tami.

Labudova pesma jedne generacije. Poslednji sastanak legendarnih Čileanaca...

HRVATSKA – JUGOSLAVIJA 2:2 (1:2)

Zagreb, 9. oktobar 1999. STADION: Maksimir. GLEDALACA: 38.743. STRELCI: Bokšić 20, Stanić 47 – Mijatović 26, Stanković 31

Hrvatska: Ladić, Rukavina, G. Jurić, R. Kovač (od 62. Bišćan), Jarni, Stanić, Soldo, Tudor (od 83. Rapaić), Asanović, Bokšić (od 75. J. Šimić), Šuker

Selektor: Miroslav Ćiro Blažević

Jugoslavija: Kralj, Mirković, Đorović, Jokanović, Đukić, D. Stanković, Nađ (od 56. Drulović), Mijatović (od 74. Savićević), Milošević, Stojković (od 53. Bolić), Mihajlović

Selektor: Vujadin Boškov