Видео сјећања (1999.): Хрватска - Југославија 2:2!

Крај 1999. године. Бомбардовањем разорена трећа Југославија улази у финиш најтурбулентнијег периода у новијој историји, ближи се врхунац – потпуни слом режима Слободана Милошевића. На улицама Београда све чешћи протести, ликвидације неподобних, атентати... Народ тешко живи.

Фудбал 09.10.2014 | 21:45

У таквом амбијенту репрезентација Југославије испраћена је у Загреб на реванш меч квалификација за Европски шампионат 2000. у Белгији и Холандији. На једну ноћ све што није шире повезано с фудбалом пало је у други план...

Ови наши балкански простори не памте спортски догађај у толикој мери набијен емоцијама. Нити га је било пре те фамозне 1999, нити ће се, вероватно, поновити. Пушке се још ваљано нису ни охладиле после грађанског рата у СФРЈ, а УЕФА је 18. јануара 1998. у Генту, на жребу квалификација за ЕУРО у Белгији и Холандији, „заказала“ нови рат Југославије и Хрватске. Овога пута фудбалски, али ништа мање битан за стање свести два народа.

Листа дуела Срба и Хрвата, што на клупском, што на репрезентативном нивоу, сада је већ подугачка, па ипак, ниједан меч „вечно зараћених страна“ није донео толико бола и патње на једној, односно радости и поноса на другој страни, као тај легендарни одигран 9. октобра на Максимиру. Судбина је уредила да и туга и срећа добију епске размере. Разлог једноставан – било је последње коло, била је утакмица одлуке. Једни ће постати пуковници, други покојници, једни ће на Европско првенство 2000, други ће остати код куће. На крају, ту је било и оно право бојно боље – највећи и најјачи ефекат – тачније све што се дешавало претходних година од Вуковара до Дубровника и што ће бити кључно приликом „загревања“ за утакмицу која је била све само не обична.

"Сећам се Михине реакције када смо извукли Хрвате", реконструисао је сећање на октобар 1999. најмлађи актер максимирског дуела и стрелац другог гола за Југославију Дејан Станковић у својој аутобиографији.

„Желим да се последња утакмица игра у Загребу“, рекао ми је. „Ало, бре, Ћале, где да идемо у Загреб да нам тамо одлучује?“ „Тамо, тамо, тамо је најслађе“, каже он мени. „Лако је теби тако да причаш, имао си добар биланс за Звездом, али они намлатише Партизан 5:0...“.

И заиста, на тој утакмици Хрвати су градили добар део свог оптимизма, а искуство црно-белих са Максимира из 1997. осталим изабраницима Вујадина Бошкова понајбоље су могли да пренесу Ивица Краљ и Дражен Болић. И како на фудбал уопште нису мислили, већ су само маштали „како да се живи и здрави врате кући“, и како су се тресле трибине од националистичких песама и увреда, и како је тадашњи тренер Динама (Кроације) Марјан Влак викао из свег гласа док је Стојисављевић примао једну лопту крај аут-линије на самом почетку меча: „Ломи ноге четнику!“

Лава национализма куљала је на све стране и две године касније, колико год се сами актери трудили да говоре само и искључиво о фудбалу. Уочи тог првог меча на Маракани Загреб је оптуживао Београд да беспотребно подгрева атмосферу и да се труди да све изађе из спортског контекста. Обрнуто је било уочи реванша на Максимиру...
„Нема утакмице коју не смете да изгубите. И против Малте можете да играте нерешено, можете да изгубите и у полуфиналу Светског првенства од Француске, можете изгубити и у последњим секундама судијске надокнаде против Турске, али једну не смете. Не смете да изгубите од Југославије. Не смете да играте чак ни нерешено, као што се догодило Хрватској 9. октобра 1999. године у Загребу, када 2:2 није било довољно за пласман на Европско првенство“.

Овако је познати загребачки новинар Томислав Жидак писао приликом једног подсећања на тај чувени окршај, од којег се – а то ће вам тешко икада признати – Коцкасти суштински никада неће опоравити, баш као ни од оне Ђорђевићеве тројке у Барселони 1997. Елем, ови Жидакови редови ни изблиза не могу да дочарају атмосферу те, за Хрвате, најтужније максимирске ноћи. Али да кренемо редом...

И прву утакмицу одиграну нешто раније, у августу исте године у Београду, пратио је страшан емотивни набој. Међутим, меч сам по себи није био одлучујући, пошто је остало још доста да се игра у оквиру осме квалификационе групе. Своју рачуницу тада су још имали и Ирци и Македонци. Од фудбала те вечери није виђено много. Статива Мијатовића, исти учинак Давора Шукера, па пречка Михајловића, када је умало савладао Александра Коцића. Нестанак струје на стадиону почетком другог полувремена оно је што остаје као најупечатљивији детаљ.
"И ево сада... Ево невоље! Нестало је струје на Маракани!"

Био је то благо забринути глас коментатора ХРТ-а Божа Сушеца, а у позадини, из таме, са свих страна одјекује: „Убиј, убиј, убиј усташу“. Хрвати никада нису крили да су се и те како уплашили за своју сигурност, али исто тако нису ћутали о томе да је сваки од југословенских фудбалера поступио више него другарски. Ухватили су своје ривале за руке и спровели их до тунела. Додуше, о овоме ћемо сазнати тек нешто касније...

Док је трајао тај четрдесетоминутни прекид клицало се и Слободану Милошевићу („Слобо, одлази“) и Фрањи Туђману („Вечерас је наше вече, вечерас се Туђман пече“).

Меч је завршен без голова. Истог момента када је Ким Милтон Нилсен одсвирао крај настала је заглушујућа бука од звиждука. Уз „пратњу“ националистичких песама Баје Малог Книнџе Ватрени су се убрзаним кораком упутили ка свлачионици. Утакмица највишег ризика до тада успешно је приведена крају.

Поједини италијански медији дан касније спекулисали су како је струја намерно искључена како би се сусрет одложио за сутрадан, за када је био заказан велики митинг против режима председника Милошевића. Наводно, циљ југословенских власти „био је да задрже Хрвате још 24 сата у Београду, а да се меч настави у атмосфери општег хаоса“. Коријере дела сера ишао је толико далеко да је писао како је у све то делегат са Исланда Елерт Шрам био добро упућен, па није прекинуо утакмицу после 15 минута паузе, што је по правилима требало да уради, „те је тако пропао паклени план домаћина“.

Благо разочарање након мршавих 0:0 наши фудбалери нису могли да сакрију, исти је случај и са домаћим новинарима на конференцији за медије, а онда у први план избија „лапрдајући“ језик Ћира Блажевића који још исте вечери почиње да загрева терен за реванш. Почео је смушено, да би се потом можда и превише ослободио:
"Па шта сте ви очекивали?! Извукли сте нерешено против треће репрезентације света (Хрвати годину дана раније узели бронзу на СП у Француској, прим. аут.). То је добар резултат за вас".

Како се ближио реванш у Загребу, Блажевић је додавао гас. Кулминацију је представљала његова изјава неколико дана уочи меча да ће се обесити о стативу ако не победи Југославију из другог покушаја. На дан утакмице, када је атмосфера досегла до усијања, опет, спуштао је лопту: „Морам вам рећи да се много плашим“. Али то је Ћиро.

А Вујадин Бошков је био господин парекселанс, ниједног момента није се спустио на на ниво свог колеге и те октобарске вечери „смртног ривала“. Није умео, или није хтео, ваљано ни да прослави тај величанствени реми. Тај „сенилни старац“, како су га крстили хрватски медији, достојанствен и у победи и у поразу.

„Тренер свих тренера“ доста година касније ипак је признао да је ова друга изјава „била права“:
"После 0:0 у Београду позвао ме Фрањо Туђман и рекао: „Где си, губитниче?! Ј...м ли ти мајку босанску!“ Био је уверен да ћемо их унаказити. Ја ћутим, не дишем. Нисам први пут трпео његове изливе беса. А у Загребу је атмосферу непотребно палио један спикер, мислим да се данас на телевизији бави пољопривредом. Палио је рају и то ми је страшно сметало. И мене је заразио вером да ћемо им дати три до четири комада", препричавао је своју муку Ћиро Блажевић.

Онда је дошао и тај дан. Чим је ЈАТ-ов најбољи средњепругаш дотакао „Плесо“, Пикси, Дејо, Мијат, Јокан, Ђука, Саво и друштво схватили су шта је пакао...
"Октобар у Загребу. Они у делиријуму, трансу. Играо сам на милион стадиона, у милион градова, али тако нешто нисам видео. Од аеродрома до хотела на сваких 100 метара полиција, а у граду на 50... Хотел – посебна прича. Њихова државна безедност, наша... На сваком спрату „војска“. Сам одлазак на стадион, осећај страшан, бар мени. Трешти музика, оне њихове патриотске песме, људи хипностисани. На загревању ноге као балвани. Уместо да све буде лакше како минути пролазе, све више осећаш атмосферу. Гори!", присећао се даље Станковић у својој књизи „ДеЈАн“.

Лудило на Максимиру након водећег гола Алена Бокшића у 20. минуту вероватно је немогуће речима описати, не треба се ни трудити. У једном сусрету оваквог карактера то је требало да представља почетак краја екипе која је капитулирала. Да ствар по наш тим буде гора само два минута раније Квин је у Скопљу довео Ирце у вођство. Рачуница је пре почетка последњих мечева била јасна: победа Хрватима гарантује макар бараж, Ирци свакако иду директно ако победе Македонију, а Југославији игра и реми за доигравање, у случају да Острвљани тријумфују. Ако којим случајем Република Ирска не слави, а Плави се дочепају бода, ми ћемо директно на ЕП...

Дакле, погодак Алена Бокшића на изврсно проигравање Шукера запалио је Максимир. Туђман се смешка у ложи, Ћиро је већ на пола пута да избегне гиљотину, вероватно већ „одлаже“ онај конопац за вешање, али у само четири-пет минута догађа се антологијски преокрет. После две карактеристичне бомбе Синише Михајловића, Пеђа Мијатовић и Деки Станковић раменом, леђима, главом, чиме ли већ, смештају лопту иза леђа, у тим тренуцима, не баш спретног Дражена Ладића. Хрватска је занемела. И 40.000 „домољуба“ на стадиону и оних двадесетак хиљада на Тргу Француске револуције, где се меч пратио преко великог видео-бима.

И ако ће се београдски дуел пратити по нестанку струје на Маракани, реванш је без икакве сумње обележило „кастрирање“ Роберта Јарнија од стране Зорана Батице Мирковића у финишу првог полувремена. Непромишљен потез који на срећу наш тим није платио елиминацијом. Југославија је дрхтала око 45 минута након што је Станић на самом старту другог дела поравнао на 2:2, али изабраници Вујадина Бошкова све су издржали.

Тугу с једне и радост с друге стране након последњег звиждука Гарсије Аранде тешко је поредити са било чим што ће уследити, а тиче се наших спортских достигнућа. И док се на центру Максмира сви одреда грле и славе пласман у бараж, секретар стручног штаба Буда Вујачић, у овом случају у улози Божић Бате, дао се у трк као у најбољим данима: „1:1, 1:1! Македонци дали гол у 94. минуту!“ Свима је било јасно шта то значи – ми први, Ирци други, идемо директно на ЕП! Чак је и то остало у другом плану. Пао је Загреб!

На Тргу Бана Јелачића, непуних сат времена после утакмице, грају, мотивационе песме и незапамћену еуфорију сменила је гробна тишина. Хрватска пати као никада. Задњи кадрови филма „Последњи југославенски тим – прича о Чилеанцима“ као „одјава“ историјског меча: „Само уличне светиљке и неколицина момака под гасом од којих је један и даље непоправљиви оптимиста“:
"Мало нам је недостајало, али Србија ће добити санкције па ћемо ми на Европско првенство".

На крају сетни поглед Ивице Осима и вероватно располутана осећања, док у свом дому прати завршницу утакмице. Последњи кадар: Наш „боинг“ полеће за Београд, „Снег је опет Снежана“ у интерпретацији Мијата, Друле, Говедарице, Ђоровића... Светла се више не виде ни са Зрињевца. Загреб остаје у тами.

Лабудова песма једне генерације. Последњи састанак легендарних Чилеанаца...

ХРВАТСКА – ЈУГОСЛАВИЈА 2:2 (1:2)

Загреб, 9. октобар 1999. СТАДИОН: Максимир. ГЛЕДАЛАЦА: 38.743. СТРЕЛЦИ: Бокшић 20, Станић 47 – Мијатовић 26, Станковић 31

Хрватска: Ладић, Рукавина, Г. Јурић, Р. Ковач (од 62. Бишћан), Јарни, Станић, Солдо, Тудор (од 83. Рапаић), Асановић, Бокшић (од 75. Ј. Шимић), Шукер

Селектор: Мирослав Ћиро Блажевић

Југославија: Краљ, Мирковић, Ђоровић, Јокановић, Ђукић, Д. Станковић, Нађ (од 56. Друловић), Мијатовић (од 74. Савићевић), Милошевић, Стојковић (од 53. Болић), Михајловић

Селектор: Вујадин Бошков