Zbrka zbog reklamacija

Ako želite da vratite ili zamenite nešto što ste kupili morate da ostavite približno isto podataka kao da stupate u brak, ili se razvodite. Obe stvari su stresne, kao i rasprava sa prodavcem.

Srbija je dobila novi Zakon o zaštiti potrošača, ali to ne znači da više nema rasprave sa prodavcima. Jedan od problema je možda i to što malo ko ima primerak zakona u radnji, većinom se pozivaju na sopstvene pravilnike.

Najčešći i verovatno najveći problem jeste kada vam traže previše ličnih podataka da biste vratili robu kojom ste nezadovoljni.

"Manji je problem cena. Više vas košta stres kao potrošača kao u mom slučaju, dok sam se ubeđivala sa poslovođom u prodavnici da nema pravo da dobije moje podatke. Nije bila upoznata sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti i bilo bi mnogo lakše kada bi tu bio pravilnik, pa da ja njoj pokažem zašto nije u pravu i zašto ne može da dobije moje lične podatke", kaže Irina Ivić, nezadovoljni kupac.

Prodavci koji traže da se popune obrasci poštuju pravilnik. Nezadovoljni kupci Zakon. Šta je jače?

"Nesporazum je nastao jer glavni pravni akt – Ustav Republike Srbije daje za pravo isključivo Zakonu da uređuje prikupljanje podataka o ličnosti. Isključivo Zakon, ne i podzakonski akt. Uključujući i predmetni pravilnik", rekla je Maja Anokić iz Centra potrošača Srbije.

Dakle, kupac je ovog puta zaista u pravu. Ljutnju zbog zbrke trpe prodavci.

"Kada ljudi dođu da reklamiraju neki određeni proizvod, ili robu vraćaju ili reklamiraju, uglavnom negoduju. Ne žele da daju svoje lične podatke, broj lične karte ili jedinstveni matični broj", kaže Sanja Miodrag, prodavačica.

Nesporazum na relaciji prodavac–kupac o tome da li je potrebno ostavljati lične podatke kada reklamirate neki proizvod lako bi se mogao rešiti ako bi prodavnice imale pravilnik u kome piše da to mora. Od svih radnji koje smo posetili u jednoj ulici u Beogradu, samo jedna ga poseduje.

Da prikupljaju podatke jer moraju, a ne iz hira, prodavnice bi kupcima dokazale ako bi imale pravilnik kao obavezan deo inventara.

Svako fizičko lice kome se traže podaci ima pravo da zna u koje svrhe se ti podaci traže. Samim tim, I pri obaveštavanju od strane trgovaca – potrebno je da trgovac dostavi podatak u koje će svrhe ti podaci biti traženi. Tako je sam uvid možda najbolja varijanta, ali u svakom slučaju trgovac je dužan da objasni potrošaču zašto se podaci traže.

Dok se ne reši pravno zamešateljstvo, obe strane su primorane da jedna drugoj veruju na reč – prodavci da vraćena roba nije korišćena, a kupci da ostavljeni podaci neće biti zloupotrebljeni. A, tada im više zakon i ne treba.


Izvor: RTS