Što i kako je Partizan u tolikom minusu?!

Član uprave Partizana Ratomir Babić otkrio pojedine finansijske detalje iz poslovanja kluba. Za godinu dana od tri transfera Partizan inkasirao 10 miliona evra, ali "rupa" je bez dna...

Fudbal 14.08.2014 | 22:00

U srpskom klupskom fudbalu glavna filozofija poslovanja je - prodaj igrače da bi mogao da preživiš. Koliko je dubok taj bunar, zavisi od kluba do kluba. Nde može se doveka prodavati, jer nemaš baš u svakoj generaciji neki "biser".

Iz Crvene zvezde igrači odlaze bez obeštećenja, pojedini opraštaju dug kluba (poput, recimo Nenada Milijaša) samo da bi ostvarili neki transfer.

Partizan je, uz novosadsku Vojvodinu, prodao najviše igrača prethodnih godina, ali finansijska kriza koja potresa beogradski klub je nezapamćena u sedam decenija dugoj istoriji. Kriza je takva da su čak i igrači morali da obustave rad i potom se izbore za isplatu dela dugovanja (bar im je tako obećano).

Koliki je dug Partizana zaista teško je reći. Mediji barataju cifrom od oko 20 miliona evra. Jedini pouzdan podatak o delu duga nalazi se na sajtu Narodne banke Srbije, gde o stanju računa FK Partizan piše da je na današnji dan dug 36 miliona dinara.

Tragajući za infomacijom o dugu naišli smo i na ovaj podatak, koji zvuči neverovatno, komično i bizarno. Jedno od 11 udruženja registrovano pod matičnim brojem Partizana je i ovo: "Udruženje Partizan FK bolovanje Beograd"!?

Nemamo objašnjenje!

Na osnovu izjave Ratomira Babića, člana uprave Partizana u ostavci (podneo je ostavku nedavno, ali je potom povukao, tačnije nije mu prihvaćena), klubu je na mesečnom nivou potrebno oko 700.000 evra za normalno funkcionisanje.

U to spada i održavanje stadiona, Sportskog centra "Teleoptik" u Zemunu, oprema za razne selekcije, ishrana za mlađe igrače, stanarine za one koji nisu iz Beograda, već žive po iznajmljenim stanovima, ali i za plate zaposlenih i igrača (mada je očigledno da je ta obaveza kluba zanemarena poslednjih meseci).

Partizan je u poslednjih godinu dana, odnosno od prethodnog letnjeg prelaznog roka prodao Aleksandra Mitrovića,Ivana Ivanova i Miloša Jojića (govorimo o unosnijim transferima).

Prema rečima nekadašnjeg potpredsednika Partizana a sada člana UO Branka Ružića, Aleksandar Mitrović je prodat Anderlehtu za pet miliona evra + 20 odsto od budućeg transfera. Taj novac Partizan je tražio i dobio odmah (govorimo o tih pet miliona evra).

Tada se oglasio i Partizan saopštenjem: "Zbog špekulacija u medijima, a sa ciljem da se iste prekinu, potvrđujemo da je visina obestećenja za igrača Aleksandra Mitrovića 5.000.000 (pet miliona evra).

Ivan Ivanov je u avgustu prošle godine napustio Partizan i otišao u švajcarski Bazel uz obeštećenje od oko 1,8 miliona evra. Tada je tim novcem ugašen požar koji je tinjao u Humskoj, jer su klubu bile neophodne pare i to odmah.

Miloš Jojić je, prema rečima Ratomira Babića, zimus prodat za 3,2 miliona evra Borusiji iz Dortmunda.

Dakle, kad saberemo sve ovo dolazimo do cifre od tačno 10 miliona evra u prethodnih godinu dana, koje je Partizan zaradio samo od prodaje ta tri igrača (a prošlog leta plaćen je samo Ismael Beko Fofana i to oko 200.000 evra).

Ratomir Babić je medijima rekao da je za funkcionisanje Partizana na mesečnom nivou potrebno između 700.000 i 800.000 evra. Dakle, na godišnjem nivou to je oko devet miliona evra.

Ovoj cifri od zarađenih 10 miliona evra od prodaje trojice igrača, treba dodati i novac od prodaje ulaznica, prihod od reklama na stadionu, TV prava... Doduše, veliki problem za Partizan je što i dan-danas nema sponzora, ali, opet, to je krivica uprave i nikog drugog. Kako je moguće da šestostruki uzastopni prvak Srbije i dalje nema generalnog sponzora!?

Sadašnju finansijsku krizu Babić ovako objašnjava: "Znate da smo prošle godine u ovo doba realizovali transfer Aleksandra Mitrovića u Anderleht za pet miliona evra i da je zimus Miloš Jojić otišao u Borusiju iz Dortmunda za 3,2 miliona evra. Taj novac je u međuvremenu otišao na redovno održavanje kluba, jer nam je na mesečnom nivou potrebno između 700.000 i 800.000 evra samo da preživimo. Toliki su izdaci. A sad nikog nismo prodali i tako je nastala 'rupa' koju sad pokušavamo da pokrijemo“.

U izjavi "Večernjim novostima", Babić je rekao i ovo: "Ne zaboravite da imamo potraživanja iz ugovornih rata na ime transfera Lazara Markovića u Benfiku u vidu 1,7 miliona evra, kao i 450.000 evra koja nam sleduju po principu trening kompenzacije. Plus, ukoliko Mitrović do kraja leta napusti Anderleht, a čitamo da Belgijanci neće da ga puste za manje od 15 miliona, to bi nam donelo tri miliona evra, jer nam sleduje 20 procenata od njegovog narednog transfera".

Neimenovani izvor "Kurira" iz Partizana naveo je da Danilo Pantić i Andrija Živković, veliki talenti i prvi na listi za prodaju nisu prodati Investicionom fondu Pinija Zahavija (njemu je prodat Lazar Marković).

Takva ponuda je bila pred upravom iz Humske, ali sada žale što ih nisu prodali. To je za MONDO i rekao Dragan Đurić rekavši da je ideja bila da se niko ne prodaje, kako bi se ušlo u Ligu šampiona i sa tim novcem "kupio mir".

Međutim, Partizan je natrčao na Ludogorec i od toga nije bilo ništa. Partizan je rizikovao, ali mu se rizik nije isplatio. Doduše, ostala je šansa za Ligom Evrope.

Ali, iako svi u upravi Partizana godinama vrte istu ploču da je prodaja igrača jedina mogućnost da klub preživi, ostaje pitanje kako do sada nisu uspeli da podignu finansijsku bazu, kako nisu osmislili biznis-plan, zašto se sve svodi na to da se pred svaku sezonu ponovo pravi i neretko "krpi" tim...

Krivica uprave Partizana je što je uvek bila u situaciji "moranja", odnosno nabavljanja novca preko noći, a to se moglo samo na jedan način - prodajom najboljih. Nije stvorena dobra finansijska klima u kojoj se ne bi prihvatalo baš sve. Na pojedinim igračima je moglo da se zaradi više. Pogledajte recimo koliko je Liverpul platio Lazara Markovića Benfiki.

Kada i to uzmemo u obzir onda nije ni čudo što su švajcarski Tun ili bugarski Ludogorec bili ozbiljne prepreke...

U međuvremenu, igrači Partizana čekaju petak (15. avgust) da vide da li će im na račun biti uplaćena prva od dve obećane plate, od šest koliko se duguje... Nije tajna da su stariji igrači Partizana prethodnih nedelja i meseci pomagali mlađima dajući im novac.

Sve ovo je bolno saznanje u kakvom se trenutku nalazi srpski klupski fudbal, odnosno u kakvom se trenutku nalaze dva najveća srpska kluba, čije su uprave dovele do ovakvog stanja. Da se poslovalo domaćinski, da je bilo mudrosti, da je bilo ideja, kreativnosti... možda svega ovoga ne bi bilo.