Pitate li se - šta je KAPITEN u fudbalu? Evo...

Koja je, zaista, uloga kapitena u modernom fudbalu ne računajući onih nekoliko mršavih pasusa iz Pravila fudbalske igre, u kojima se, verovali ili ne, čak i ne daje ausvajz „prvom među jednakima“ da pregovara sa sudijom?

Fudbal 27.07.2014 | 15:55

„O kapetane! Moj kapetane! Ustaj! Čuj: zvona biju!

Ustaj! Za tebe trube ječe i zastave se viju,

Za tebe venci, cveće, i ljudi što se stiču

Na molo hrpimice. Slušaj! To tebi željno kliču.“

Volt Vitmen, „O kapetane! Moj kapetane!“, 1865.

Abdikacija Stivena Džerarda iz nacionalnog tima otvorila je i novu dilemu, koja je u Engleskoj – zemlji što je usavršila i najbolje (BBC, Times, Guardian) i najgore novinarstvo (Daily Mail, The Sun) – već dovedena do nivoa nacionalne histerije: ko će biti sledeći kapiten? Da li je Vejn Runi dovoljno zreo i zagrižen da ponosno ponese traku ili to treba tradicionalno dati nekom borbenijem momku?

To englesko shvatanje kapitena konvergira, suštinski s našim starinskim shvatanjem kapitena. Ono ima utemeljenje u svetlim pojedincima iz fudbalske istorije. Nabrajanje Pujola, Kantone, Totija, Bekenbauera, Emlina Hjuza, Tonija Adamsa ili Rajka Mitića i Blekija Bogićevića vratiće vas poput vrtloga u neko romantično doba, no neće biti do kraja istinito: danas je sve drugačije i danas su kapiteni, priznajmo to sebi, retki. I mnogo manje važni...

Kapiteni su inspirisali, podizali, gurali napred, ostajali poslednji u zatrpanom rovu, preuzimali svu krivicu na sebe kada ne ide i nesebično delili slavu saigračima kada je sve kako treba...

A danas? Koja je, zaista, uloga kapitena u modernom fudbalu, ne računajući onih nekoliko mršavih pasusa iz Pravila fudbalske igre, u kojima se, verovali ili ne, čak i ne daje ausvajz „prvom među jednakima“ da pregovara sa sudijom? Da li je on samo čovek koji će se slikati više od ostalih, davati intervjue prepune otrcanih fraza i, ako ima sreće da igra u dobrom timu, vežbati bicepse za podizanje trofeja? Ili je i dalje ostalo nešto više od igrača u njima? Šta čini dobrog vođu i da li ta traka išta više znači?

Debata o kapitenima tako otvara pitanje da li je vreme da se okanemo tog tradicionalnog shvatanja kapitenske trake i pogledamo istini u oči. Da li su kapiteni i dalje, u svetu u kojem se glave obrću za milionima, u sportu u kojem je ljubljenje grba postalo toliko izlizano, bljutavo i neiskreno da niko više zaista ne veruje u vernost, da li su oni i dalje ljudi koji otelotvoruju klub ili nacionalni tim?

Da li je kapiten, u doba trenera kao što su Murinjo i Van Gal i dalje čovek kojeg će mlađi igrači na terenu posmatrati kao vođu, kada ti klinci znaju da njihova karijera ne zavisi od momka s trakom oko ruke, već od onog tipa koji sedi ispod nadstrešnice i nervozno žvaće žvaku? Da li je on produžena ruka trenera ako taj trener drži ama baš sve u svojim rukama?

Šta nam govori činjenica da je kapiten najboljeg tima na proteklom Svetskom prvenstvu – s naglaskom na reči Tim – bio Filip Lam? Ni najborbeniji, ni najsrčaniji, ni najinteligentniji, ni najbolji čovek (mada je sve to pomalo), ni tip sa najviše utakmica u dresu reprezentacije...

Da li bi Nemci na Mundijalu bili Nemci, pokretna mašina za ubijanje protivnika, i da je ta traka bila oko ruke Švajnštajgera, Nojera, Mertezakera, Milera, pa i u finalu ošamućenog Kramera, koji pola svog boravka na terenu nije znao ni koji je datum?

Nemojte imati ni najmanje sumnje.

I obrnuto, šta znači ona traka na ruci Lea Mesija? On jeste nesumnjivo najbolji igrač Argentine, i verovatno najbolji igrač sveta, ali zar po onom starom kapiranju fudbala traka ne bi morala da pripadne Maskeranu ili Zabaleti?

Čak ni Italijani, koji u svojim klubovima često neguju kult kapitena - dovoljno je reći Franko Barezi i podsetiti da je bio predvodnik one generacije u kojoj su bili Gulit, Rajkard, Van Basten, Donadoni; a onda takvog Barezija zameni jedan još veći, Paolo Maldini! - ne zamlaćuju se mnogo ukrasom na azurnom dresu: traku dobija onaj koji u tom trenutku ima najviše nastupa za nacionalni tim, i to je to.

Zar ne dokazuje i Argentina, jednako kao i Nemačka, jednako kao i Italija, Engleska, Srbija i Crvena zvezda, da su kapiteni, veliki kapiteni, stvar prošlosti, i da traka više nema mitsku, totemsku snagu medaljona ili štita iz herojskih saga...

Istina je, dakle, da kapiteni više nisu toliko važni. Ali što smo dalje od tih ideala, i što je manje onih koji zaslužuju da stanu uz rame najvećima u istoriji, to sve više maštamo o srčanim momcima sa trakom oko ruke, i zamišljamo kako u 93. minutu pretrčavaju ceo teren, prkoseći grčevima, bolovima i već ispisanoj istoriji, i spasavaju svoj gol, dok komentator i ceo stadion uglas govore: „E, to je kapiten“...