Ko je Luis Suares, golgeter koji UJEDA?!

U jesen 2006. Luis Suarez je prilično iznervirao navijače Partizana. Igrao se 92. minut prvog meča prvog kola Lige Evrope, kada je Urugvajac u dresu Groningena u Humskoj matirao Ivicu Kralja i ublažio poraz gostiju na 4:2. Od tada je nervirao mnoge. I obradovao mnoge. A najviše njih je šokirao - jer mu je u naviku ušlo da grize rivale. Ko je uopšte Luis Suarez, jedan od najboljih golgetera na svetu, "kanibal" kako je prozvan zbog svojih nasrtaja na suparnike?

Fudbal 25.06.2014 | 21:17

Rođen 24. januara 1987. godine kao četvrti od sedmoro braće u porodici Suarez, Luis je odrastao u urugvajskom gradu Saltu, iz kog se kao sedmogodišnjak preselio u Montevideo. Dve godine kasnije roditelji su mu se razveli, a on je trčkarao ulicama čuvene prestonice, koja je bila domaćin prvog šampionata sveta, maštajući da jednog dana postane slavan. Samo, imao je jedan veliki problem na tom putu: bio je previše nestašan.

Na ulicama Montevidea primetio ga je Vilson Pirez, skaut Nacionala, i pozvao ga u klub. I ne čudi, brže je trčao sa loptom ispred sebe, nego bez nje. Neki ljudi se rode kao fudbaleri, Luis Suarez je jedan od takvih. Oko stručnjaka ga je spazilo, i kao 14-godišnjaka ga sklonilo od uličnih bandi.

Nadimak "Bandit" mu je ostao. Ne zato što je i sam bio problematičan van terena, već - na njemu. Kako ga je opisivao trener Nacionala Alehandro Garaj, "Luis je bio nebrušeni dijamant na terenu. Bandit smo ga zvali jer je radio sve što možete i ne možete da zamislite - ne bi li dobio meč: A nekada je zbog toga ispitivao granice fer-pleja. I odlazio izvan njih".

Sa problematičnih ulica je utekao. Ali one nisu iz njega: kao 15-godišnjak je kršio zabrane noćnih izlazaka uoči utakmica, pio i provodio se. A bio i dalje siromašan, živeći u kraju grada u kome takvi i žive. Pamtio je kao ga je kao 11-godišnjeg klinca Savez pozvao na trening za mlade nade urugvajskog fudbala, a nije otišao jer nije imao kopačke u kojima bi tamo nastupao. Bes u njemu narastao je zbog porodične situacije, zbog okruženja u kome je živeo, zbog neshvatanja sveta oko sebe - u kome je jedino bio srećan kada ima loptu ispred sebe.

Sa 16 godina je udario sudiju glavom. Sa 18 je debitovao za Nacional. Kada ga je Groningen sledeće godine, 2006, pozvao - odmah je prihvatio poziv. Iako nije bio u pitanju veliki klub, mogućnost da ponovo bude sa devojkom Sofijom, sa kojom se od 15. godine zabavljao, a koja se odselila godinu dana ranije u Barselonu, bila je dovoljna.

U dresu Groningena je dao 15 golova za jednu sezonu. Onaj jedan Partizanu, mada minimalna pobeda holandskog kluba u revanšu nije bila dovoljna da se pomrse računi crno-belih. Slavni Ajaks ga je tada uzeo pod svoje. I opet je bio na Partizanovom stadionu, opet je bio strelac, i to u pobedi "kopljanika" nad Borcem iz Čačka od 1:4 u prvom kolu Lige Evrope. Tokom četiri sezone u kojima je na 159 mečeva dao čak 111 golova za Ajaks, ponovo je dopustio da mu temperament zgrozi svet koji ga okružuje: u derbiju sa PSV-om ugrizao je Otmana Bekala za ključnu kost.

I u Liverpulu, u koji je prešao 2010, umeo je da blista i zapanji: prve sezone samo četiri gola, druge 17, treće 30 - uz novi ugriz. I to kapitena naše reprezentacije Branislava Ivanovića, zbog čega je morao da presedi van terena kraj te i početak naredne sezone. A onda je u toj, sezoni koja je za nama, zaigrao kao u transu, postigavši 31 gol za Liverpul.

Činilo se da se opametio. Da više ne lažira faulove nad njim, za šta su ga optuživali svi suparnici, odnosno da je postao izdržljiviji na grube nasrtaje rivala, kako su ga hvalili oni koji ga vole. U prošlost je otišlo i što je rukama, maltene na gol-liniji, zaustavio šut fudbalera Gane na prošlom Mundijalu, a oni potom promašili penal - pa ispali. Engleze je u Premijer ligi zaludeo svojim ovosezonskim partijama toliko da se na ugriz Baneta Ivanovića zaboravilo - sve dok ih Suarez nije dvaput "gricnuo" na Mundijalu i, uz dva gola u pobedi od 2:1, poslao ih kući pre vremena.

A onda je na red došao meč odluke za Urugvaj, sa Italijom. Pobeda je jedino bila važna, svaki drugi ishod slao je "Uruse" sa Svetskog prvenstva. I, baš tada, opet je nešto "kvrcnulo" u Luisovoj glavi. Ugrizao je italijanskog defanzivca Đorđa Kjelinija za rame.

Sudije to nisu primetile. Svetska javnost jeste, otuda i naknadna istraga koju je FIFA pokrenula. Suarez se branio rečima da se "sudario sa Kjelinijevim ramenom", ali svi mi znamo da nije tako.

Kao što svi znamo i da takvih golgetera nema mnogo na svetu.

Da, "Kanibal" je možda dobar opis onoga što radi pojedincima na terenu, ali Suarez je više od toga. Mnogo više od toga. Čim to prihvati, shvatiće da nema potrebe da ujeda svet oko sebe, već da mu se osmehne - ne kao bandit koji grize, već kao najbolji napadač na planeti.

Lepo reče, ne tako davno, skaut koji ga je otkrio, Vilson Pirez:

"Znate, on se skroz uživi u meč, posmatra ga i uvek menja svoju taktiku u zavisnosti od defanzivca sa kojim se suočava. Biće teško Urugvaju da ikada ponovo ima napadača takve magnitude".

Zapravo... Teško će na ovoj planeti ikada ponovo biti fudbalera kao što je Luis Suarez.