"Tri karte za Holivud"

Što se više izlažemo u svetu, to više treba da vodimo računa o svom identitetu.

Republika Srpska 12.04.2014 | 19:45 Što se više izlažemo u svetu, to više treba da vodimo računa o svom identitetu. Treba pogledati domaći film „Tri karte za Holivud”, pa shvatiti kakav je odjek ukrajinske krize u Srbiji. Ko je za Ruse, ko za Amerikance, a ko za EU, običan svet, pa i deo naše političke elite ne može bez kategoričkog svrstavanja na ovu ili onu stranu. Čim izreknete stav prema Krimu i Ukrajini automatski vam sledi katalogizacija, odmah vas stavljaju u ovu ili onu fioku. Po meni, težnja ka utvrđivanju političkog identiteta neistomišljenika totalitarna je neuroza, ona se uvek formira i učvršćuje, pa i hrani na vitaminima mržnje. Njoj uvek nedostaje još nešto da bi bila u potpunosti zadovoljena, ona nikada nije smirena. I u tome se razlikuje od demokratije. Zapad je posle 1991. godinama tretirao Rusiju kao poraženu zemlju u hladnom ratu, sva obećanja i dogovori sa tom zemljom bili su izigrani, što je značilo da hladni rat protiv Rusije nikada i nije prestao. Ali ako to i dokažete činjenicama, onda ste vi, ipak, protivnik zapadne civilizacije. Da li je zapadna civilizacija uopšte i analitička kategorija, gde ona počinje, a gde se završava, je li to, zapravo, jedna maglovita koncepcija, ni geografska, ni kulturna, ni verska, ni ideološka, to vam danas niti jedan političar od Triglava do Vardara neće smeti da kaže. Ili neće znati. Odnosno, od Triglava do Vardara svedoci smo „političkog propadanja” država, pa i nacija, iako je, paradoksalno, jugoslovenski raspad bio manje-više trijumf etničke države. A parola je bila: „Država ili ništa”. Državni identitet zahteva teritoriju, želja za teritorijom je borac za identitet, zapravo, njegov naoružani ogranak. Ni najizolovanijem brđaninu ruske nacije na Krimu nije bilo nepoznato da njegov narod ima pravo, kao svaki drugi, da upravlja sobom usaglašavanjem identiteta i teritorije. Da li bi on to zaboravio kada tamo gde živi ne bi postojao radio ili televizija koji objavljuju emisije na njegovom jeziku s ciljem da probude njegov teritorijalni „libido”? Cepanje državnog identiteta bivše SFRJ, uz to što je iznuđivanje nacionalne teritorije obično bilo praćeno homogenizacijom na štetu manjina, nije naišlo na neku veću osudu intelektualne Srbije, o drugim jugorepublikama da i ne govorim. Zapad je to cepanje i podržao, sada su zbog Krima i Ukrajine svi odjednom zabrinuti. Teritorijalni integritet i identitet SFRJ, pa posle i Srbije sa Kosovom, dakle nije bio važan, ali je zato teritorijalni integritet i identitet Ukrajine sada dramatično pitanje. Možda, ali to je samo posledica globalizovane balkanizacije u Evropi, to jest globalizacija je podstakla političku, pa i kulturnu fragmentaciju: povlačenje, otpor, odbranu ili inventivnost. Sve kao poslednje utočište u kome može da se afirmiše različitost. Srbi, Slovenci, Hrvati, Muslimani, Crnogorci i Makedonci nisu više hteli da budu Jugosloveni dok je tržište znatno favorizovalo ovu disperziju. Posle je sve išlo po šablonu, narodi se cepaju na plemena, domaćinstva na porodice, ideologije na aforizme, a kulture na spotove. Jednostavno, ponudili smo se tržištu na segmente, a spoj novih državnih identiteta bivših jugorepublika i tržišta funkcionisao je suptilnije nego što bi se moglo verovati. Narodi bivše SFRJ učestvovali su u „svetskom forumu identiteta”, baš kao neka muzička grupa iz Sinja ili Leskovca, koja se inspiriše američkim repom u traganju za svojim korenima. Danas je Evropa više raskrsnica nego civilizacija. Upravo u tom kontekstu politička mimikrija zvaničnog Beograda o pitanju krize oko Ukrajine u ovom slučaju ne podrazumeva i automatsko prihvatanje zajedničkih evropskih stavova. I to je dobro za Srbiju, jer posredovanje je i u politici najkraći put ka autentičnosti. Srbija ne sme da dozvoli da na svom putu ka EU zapadne u apsolutni sinkretizam „novog doba”, ili „novog poretka”, gde se automatski prihvata svaki EU stav bez ikakve potrebe za racionalnom kontrolom. Jer, u svetskom supermarketu politike, gde je ponuda – priznao to neko ili ne – sve veća, treba da po svojoj želji biramo verovanja i vrednosti. To je pravo, kao što kaže Serž Gruzinski: „Da pripadamo većem broju svetova u jednom jedinom životu.” Što se više izlažemo u svetu, to više treba da vodimo računa o svom identitetu. To nije narcisoidnost prema malim razlikama, po Frojdu, već način da se totalno ne izgubimo rastrzani između Istoka i Zapada. Nama sada zaista ne treba neka nova Jalta u Srbiji ili oko Srbije... Miroslav Lazanski za beogradsku Politiku