Sarajevo, od Olimpijskih do ratnih igara

Sarajevske Olimpijske igre iz 1984.

Republika Srpska 19.02.2014 | 09:45 Sarajevske Olimpijske igre iz 1984. bile su vrhunac SFRJ, ali je gašenje olimpijskog plamena bilo uvod u otpočinjanje drugih igara koje su imale mnogo veće posledice od spusta, kaže dr Nele Karajlić tri decenije kasnije. Tada nisam bio svestan koliko je medalja ljudima značila, ističe Jure Franko, jedini osvajač medalje za Jugoslaviju. Ako bismo danas pisali neki kolektivni spomenar, na stranici osamdesete godine verovatno ne bi pisalo ni inflacija, koja je tih godina divljala, ni spoljni dug koji je tada gušio Jugoslaviju. Da li zbog žala za mladošću ili onoga što je kasnije došlo, tek osamdesete bi bile zapisane kao veoma srećan period, a vrhunac tog perioda bile su sarajevske Olimpijske igre iz februara 1984. godine. "Ta bezbrižnost i lakoća postojanja čitavog jednog sistema, to potpuno odsustvo odgovornosti mi daje za pravo da pomislim da je drug Tito od Jugoslavije napravio pravo obdanište, sa toboganima, vrteškama i svime onime čega se mi sada rado sećamo", kaže dr Nele Karajlić, muzičar i jedan od Nadrealista. "Olimpijada je bila san tog sistema, Olimpijada je u stvari vrhunac komunizma, to je ono kad se svi radujemo 14 dana, i svako radi onoliko koliko može, a uzima koliko mu treba", navodi Karajlić. Ali kako je došlo do toga najvažniji sportski događaj na planeti organizuje baš Sarajevo. Stjepan Kljuić, nekada sportski novinar, a kasnije ratni lider bosanskih Hrvata, nudi zanimljivu priču. Kaže da je odluka doneta na sastanku komunističke partije u Prištini početkom sedamdesetih godina. Posle 12 tačaka dnevnog reda, slovenački predstavnici su napustili sednicu jer su žurili na avion, a sarajevski profesor Ljubiša Zečević, pod tačkom razno, predlaže da se Sarajevo kandiduje za organizaciju Olimpijskih igara. Četiri godine kasnije zvanično dobija organizaciju, pobedivši japanski Saporo i švedske gradove Falun i Geteborg. Međutim, nekadašnji predsednik Predsedništva SFRJ Raif Dizdarević piše da se Slovenci nikako nisu mirili sa takvom odlukom. Bili su toliko nezadovoljni da su čak i kod Tita lobirali da se Olimpijske igre ne održe i govorili da će novac cele Jugoslavije biti potrošen na objekte koji nikome neće služiti. Književnik i novinar Muharem Bazdulj kaže da se sve dešava to je nekoliko godina nakon ustava iz 1974. koji je u prakičnom smislu već fokus političke moći usmerio na republičke partije, a ne na državnu. "I već tada u mnogo čemu počinju, ako ne de jure, a ono de fakto, da se partijske elite ponašaju kao da su nezavisne republike kao da je Jugoslavija neka vrsta praznog okvira. Tako da mogu da zamislim iz perspektive Slovenije to što se u drugom delu Jugoslavije dešava takav događaj oni ne smatraju nečim pozitivnim, naročito što su iz te zemlje dolazila najveća imena iz zimskih sportova", navodi Bazdulj. U svakom slučaju, u februaru 1984. olimpijska baklja stiže na Skenderiju, a sarajevska raja nije krila sreću jer je njihov grad ulazio u istoriju, kako su tada svi odreda govorili. Ako je na nivou zajedničke države bilo problema, toga nije bilo kod bosanske političke elite. "Vi tada imate kao ključne ličnosti i Uglješu Uzelca, i Hamdiju Pozderca i Branka Mikulića i Cvijetina Mijatovića i ni kod koga od njih nemate tu neku ideju da se bosanski identitet percipira kao nešto što pripada jednom od ta tri naroda, nego je to unutar Jugosalvije jedna vrsta zajedničkog zavičajnog identiteta, koji iz zavičajnog prerasta u nešto što ima jaču institucionalnu podršku", smatra Bazdulj. Sa današnje tačke gledišta možda je čudno što su Olimpijske igre bile organizovane bez greške u vreme velikih ekonomskih problema, i to u vremenu kada više nije bilo Tita da sve nadgleda. Ipak, oni koji su bili deo onoga što se 14 dana dešavalo u Sarajevu kažu da je sve moralo da bude besprekorno, do najsitnijeg detalja. "Mi smo išli mesecima pre toga da obiđemo najbolje hotele u Jugoslaviji, najbolji kuvari, najbolji šefovi sala morali su u tom momentu biti u hotelu 'Holidej in' u Sarajevu. Sve je bilo bez ikakve greške i to vreme je postojao slogan - 'No problem', jer tada stvarno nije bilo problema", kaže Zoran Avramović, koji je tada bio posredno uključen u organizaciju Olimpijskih igara. I zapravo jedini problem tih dana bio je što nije bilo snega. U šali kažu da su se Srbin, Musliman i Hrvat molili istom bogu da sneg padne. "Tu su pravljeni vicevi - evo vam Olimpijade, a nemate snega, to je bila jedna priča, a druga je bila - evo ga, sad će, samo što nije. I zaista kao da je bog uslišio molitve i rekao - e sad, sve ste uradili, i na kraju je došao i sneg, i to u ogromnim količinama", priseća se Avramović. Sarajevo 84. bilo je odlična prilika da se socijalistička Jugoslavija predstavi svetu. U Sarajevu su bili i američki i ruski takmičari, za razliku od američkog bojkota Olimpijskih igara u Moskvi i sovjetskog bojkota Igara u Los Anđelesu. Jugoslavija je čekala medalju sve do veleslaloma 14. februara. Od tog dana glavna zvezda u zemlji postaje Jure Franko. Jure Franko kaže da tada nije ni znao kolko je to svima značilo. "Ali sam nakon toga uvideo, a uviđam i danas posle 30 godina, da je to bila velika stvar za sve nas", kaže Franko za RTS. Čuvene stihove „Volimo Jureka više nego bureka" su napisali Nadrealisti, doduše tada nisu bili poznati. "Bili smo kod mene kući i odlučili da idemo da gledamo veleslalom, jer je Jure Franko bio jedini ko bi mogao da eventualno donese neku medalju", priseća se Nele Karajlić. A koliko su se Olimpijske igre promenile od 80-ih do danas možda najbolje govori nagrada koju je Jure Franko tada dobio. "To je bio video-rekorder 'hitači', koji još uvek imam, koji još uvek perfektno radi, ali to se ne može upoređivati sa današnjim danima jer je sport danas profesionalan i puno se zarađuje", kaže jedini osvajač medalje za Jugoslaviju 1984. Osim Jureka i bureka, asocijacija na sarajevske Olimpijske igre je maskota vuk Vučko, kome je, u najpoznatijoj špici onog vremena, glas pozajmio Zdravko Čolić. Zanimljiva je i priča o američkom glumcu Kirku Daglasu, koji je tih dana boravio u Sarajevu. Vlasnik jedne kafane prodao mu je porciju ćevapa za 100 dolara, razbesneo sve Sarajlije, koje su se zaklelei da mu više neće ući u kafanu, koju je na kraju zatvorio. Svako ima svoju nostalgičnu asocijaciju na to vreme. Muharem Bazdulj kaže da je Sarajevo koje je ranije u svetu bilo poznato kroz lekciju o Sarajevskom atentatu, tada u sportskom smislu postalo centar sveta. Olimpijske igre promenile su iz korena promenile grad na Miljacki. Od trenutka kada se saznalo da će biti domaćin, Sarajevo postaje veliko gradilište. Menja se vodovod iz turskih dana, prave se gasovod, kanalizacija, sva neophodna borilišta, a Sarajlije detaljno uče o zimskim sportovima. Olimpijske igre su od grada napravile metropolu, ali su i narodima koji su tamo živeli dale zanimaciju bar za neko vreme. "Sarajevo je bilo specifično i danas, ako gledate televiziju, sredina za koju se uvek znalo ko je ko, samo se od 1945. do 1992. nije znalo ko je ko", kaže Nele Karajlić. "Kao takvo ono je moralo da dobije neku novu dimenziju, neku novu snagu, neki novi iskorak, da bi se taj haos između onih koji žive u tom gradu držao pod nekom zajednčkom tenzijom, zajedničkom idejom", navodi Karajlić i navodi da je pravi razvoj grada počeo orgnizacijom prvenstva u stonom tenisu početkom 70-ih. Da li zbog Olimpijade ili talentovane raje, tek Sarajevo tih godina ima i jak košarkaški i jak fudbalski klub, i jaku muzičku scenu. "U tome je Sarajevo videlo neki jedinstven cilj da bi se zaboravilo na ono osnovno da sam ja Srbin, a on Musliman, a ovaj treći Hrvat. Kad se taj naduvani balon ispuhao, onog momenta kad se svi dosetili jadu, čitava ta ideja i čitava ta kultura grada koja je činila od grada ono što on u stvari nije, je nestala", ističe jedan od osnivača benda "Zabranjeno pušenje". Za jedne je ono što se tih 14 dana dešavalo u Sarajevu bio vrhunac bivše države, za druge početak kraja. Zoran Avramović je tih dana video veliki optimizam, da postoji znanje i ljudi i da se može uraditi nešto novo i veliko. "Nakon Olimpijade u Sarajevu Beograd se zvanično kandidovao da bude domaćin letnjih Olimpijskih igara koje je 1992. godine dobila Barselona, možete zamisliti taj optimizam", kaže Avramović. Ipak, ono što će se kasnije desiti i sa olimpijskim borilištima i sa sarajevskom rajom nije bilo ni izbliza tako veselo kao Vučko ili medalja Jure Franka. Neki simbolično primećuju da je olimpijski plamen sa Koševa nekoliko godina kasnije zapalio Sarajevo. "Gašenje tog olimpijskog plamena je bio simbol prestanka jednih igara i početak drugih igara koje su iza sebe ostavile mnogo veće žrtve nego što je takmičenje u spustu", kaže Karajlić. Muharem Bazdulj kaže da je američki antropolog Piter Anders, koji je pisao knjigu o vojnicima Unprofora ranih devedesetih, napravio zgodnu vezu između Olimpijade i opsade Sarajeva. "On je rekao da nije bilo Olimpijade, da se tad nije napravila televizija, link veza i tehnička logistika kojom su se kasnije slali ratni izveštaju u svet, globalna slika tog rata bila bi drugačija, jer ljudi na Zapadu ne bi imali svakodnevni uvid u to što se dešavalo", navodi Bazdulj. Zimski turizam svakako je pozitivno nasleđe olimpijskih igara iz 84. godine. Ali nasleđe igara koje su došle posle olimpijskih se možda najbolje vide na nekada glavnim olimpijskim borilištima. Staza za bob na Trebeviću je jedina u svetu koja koja nije u funkciji, skokova na Igmanu danas nema, a niko ne zna gde je baklja kojom je pre trideset godina zapaljen olimpijski plamen.