Kafana kao muzej

Sava Lazić, borac prve kategorije iz prethodnog rata i nosioc Zlatne medalje za hrabrost, više od četrdeset godina prikuplja stare predmete i izlaže ih u kafani.

Republika Srpska 03.01.2014 | 07:00 Sava Lazić, borac prve kategorije iz prethodnog rata i nosioc Zlatne medalje za hrabrost, više od četrdeset godina prikuplja stare predmete i izlaže ih u kafani. Svaki predmet u tajnovitoj krčmi u Batkoviću ima svoju priču. Očuvane preslice, svedoci davnih, zabranjenih ljubavi, postale su deo istorije koju čuva Sava Lazić, vlasnik „Krčme kod Komunjare“. Ova „kafana“ jedinstveno je i neobično mesto, gde putniku namerniku nije jasno da li je ušao u muzej, kafanu, debatni klub ili nešto sasvim drugo... A „krčma“ Save Lazića, borca prve kategorije iz prethodnog rata i nosioca Zlatne medalje za hrabrost, i jeste to što stoji u nazivu, ali i mnogo više. U zimske dane, od jutarnjih sati do kasno u noć, gosti svih „sorti i zanimanja“ kroje i prekrajaju svetsku politiku, „smenjuju“ vlade i državnike. Razmenjuju se lovačke i ribolovačke priče, uz nezaobilazan argument u stilu „svojim očima sam to video...“ Savo se u slobodno vreme, više od četrdeset godina, bavi prikupljanjem starih predmeta upotrebljavanih u seoskim domaćinstvima u prošlom veku.. - Dovođenjem struje u semberska sela početkom šezdesetih godina, valjda iz pomodarstva, meštani su požurili da odbace sve te stare predmete, mlinove za kafu, preslice, fenjere, pegle na žar. S čuđenjem su me posmatrali kada sam sa smetlišta prikupljao sve te starine. Ja sam ih oživljavao i ređao na zidove „Krčme“ sluteći da će visoke tehnologije izbrisati ona vremena u kojima su živeli naše bake i dedovi... Kada je okolina shvatila da sve to radim ozbiljno, počeli su mi poklanjati stari novac i predmete, karbitne lampe... Znam „životni put“ gotovo svakog fenjera i kome je sve osvetljavao mračne sokake, i ko je s kim „ašikovao“ uz koju preslicu na nekadašnjim prelima - priseća se Savo. Dosta prostora u „Krčmi“ zauzimaju i komadi drveta, žile panjeva sa obala Save i Drine na kojima je priroda, kako to samo ona zna, izvajala čudesne likove ljudi i životinja. U duborezu, majstor Savo je uradio likove nekih svojih,dragih komšija, ali i Vuka Karadžića i Titovu bistu... Sve to brižljivo čuva. Neke predmete je poklonio Muzeju „Semberija“ u Bijeljini, školama u Nišu, Beogradu, ali i strancima koji posećivali Batković. I dok stara oruđa i oružja iz turskih i balkanskih ratova na zidovima „Krčme“ čuvaju tajne na neka davna vremena, gosti na radio-aparatu „slavica“ iz 1960. godine, slušaju vesti Radio Beograda. Pred veče majstor Savo upali fenjere na petrolej, posluži kuvano vino i domaću dunjevaču. Iza naherene škrinje, sa raštimane violine začuje se „Svilen konac“ i „Krčma“ se pretvara u bajku... I sve, bar za trenutak, bude kao nekad... KUVAR I MOTOR ŠezdesetpetogodiŠnji Savo, vlasnik poslednjeg sastajališta seoskih boema, penziju je zaradio kao kuvar u OŠ „Sveti Sava“ u Batkoviću. - Nekoliko decenija unazad, svi đaci su bili moja dečurlija. Najveće zadovoljstvo mi je bilo da ih onako promrzle u hladne zimske dane dočekam sa založenom pećkom i toplim čajem - priča Savo. Savo je, inače, sa svojim motociklom „pretis“ iz 1964. godine, najstariji bajker moto-kluba „Duhovi“ iz Ljeljenče. Ne propušta nijednu humanitarnu akciju koju motoristi organizuju...