Kako živi porodica Bošnjaka koji je poginuo za Republiku Srpsku

Hediju Ibralić iz sela Janje kod Bijeljine sunarodnici Bošnjaci krstili su "četnikuša".

Hediju Ibralić iz sela Janje kod Bijeljine sunarodnici Bošnjaci krstili su "četnikuša".

Od nje, sinova Deda (37), Senada (32) i Nijaza (27), kćerke Sanele (31) i sedmoro unučadi komšije okreću glavu i zaobilaze njihovu kuću, ne opraštajući im što je Hedijin najstariji sin Suad u 23. godini poginuo kao pripadnik Vojske Republike Srpske, na ratištu u Brčkom 1994. godine.

Hediji i deci, kažu, ledi se krv u žilama od prezira komšija i njihovog pretećeg došaptavanja, s kojim se suočavaju čim kroče iz kuće.

Braća njenog nevenčanog muža Mustafe Čanića, Ragib i Galib, tvrdi majka palog borca VRS, pljuju je na ulici i otvoreno joj prete. Hedija, plačući, priča da su je deveri mnogo puta "častili" još većim brojem uvreda. A najgora, ona od koje se "njen sin prevrće u grobu", glasi:

"Četnikušo, šta čekaš, iskopaj sina i nosi ga preko Drine, tamo su ti četnici! Nosi ga u Beograd, pa ga tamo sahrani! Šta će četnik na našem groblju?!" Zato Suadova majka ne može da prežali što sina nije sahranila na lokalnom pravoslavnom groblju.

Ni Srbi je, kad se sve sabere, nisu zadužili. Ipak, veruje da bi bila mnogo mirnija da je Suad sahranjen kod crkve, iako su nju i porodicu, zajedno sa svim ostalim Bošnjacima, srpske snage proterale iz Janje nekoliko meseci pošto joj je sin položio život za RS.

- Došli su kamionom i pokupili nas na Banj brdo, u Federaciju. Šest godina smo proveli u selu Brnajevići kod Đurđevika. To je blizu Tuzle. Pretrpjeli smo golgotu - stanovali u jednoj šupi usred šume i prosili. Ja sam pala, tri i po godine hodala na štakama od nemila do nedraga da isprosim 10 kilograma brašna. Oko nas sve sami Srebreničani. Jedna žena je čula da mi je dijete poginulo u srpskoj vojsci. A njoj ubijeni čovjek i tri sina. Prijetila je da će nam baciti bombu, stalno govorila da smo četnici. Jednom je naišao moj sin Senad i rekao joj: "Ajde, šta galamiš, pa i vi ste tukli narod, šta psuješ samo Karadžića".

Oko tri sata iza ponoći, dok smo spavali, eto policije.

Došla dvojica, pitaju: "Je l' Senad vaš sin?" Ja pitam: "Da nije u vezi njegovog razgovora s ovom Kadom iz Srebrenice?"

Oni kažu: "Jeste". Rekoh: "Pa, kad je nas napala, viče da smo četnici. Znači, ko god je prešao otuda, četnik je". "Dobro," kaže on, "drugo je to. Ali, tvoj sin je pogin'o u srpskoj vojsci, puc'o je na nas".

Oni odoše, a poslije 10 minuta ču se zapomaganje. Tuku mi dijete, razliježe se! Prebili ga, bio je sav isječen od batina. Od tada ima srčanu manu - seća se majka poginulog borca VRS. Hedija je te 2000. godine, kad je Senad premlaćen, napustila Federaciju BiH zajedno s porodicom i vratila se nazad u Janju.

Trećeg sina, Dedu, maltretirali su Srbi. Držali ga duže od godinu u logoru na Majevici. Dedo je zadržan kad je ostatak familije proteran.

- Dedo je pobjegao iz logora. Preplivao Drinu i otišao kod sestre, udate u Loznicu. Imam još jednu ćerku, a ona je udata u Federaciju BiH. I onda je moja ćerka iz Loznice otišla kod moje sestre u Novi Sad. Odatle su Dedu poslali u Mađarsku. Tamo je obolio, stiglo ga što je prepliv'o Drinu u decembru. Ali, opet, Srbi me nekako i pomognu više od ovih. A ovi "moji" ne mogu očima da nas vide. Šta smo prepatili, ne dao bog nikome - zaključuje Hedija.

Ostavite mog ujaka na miru Kad su se vratili u Janju, malo šta se promenilo. Poniženog i premlaćenog Senada sa ženom i detetom otac Mustafa, koji  godinama ne živi s Hedijom i decom, doveo je na ruševinu. Posle su stigli Hedija, Dedo, Nijaz i Sanela.

U međuvremenu, Senad je dobio još četvoro dece. I Dedo se oženio, ima devojčicu , a Sanela kćerku. Svi oni i Hedija žive u malom dvorištu, usred blatnjavog sokaka. Dedo, sa ženom i detetom, živi u kući naprsloj od vode i fekalija iz klozeta, koji su prethodni stanari napravili u podrumu. Ostatak porodice, njih 10, žive u 12 kvadrata kućice koju im je, po povratku iz progona u Federaciju, napravila mesna boračka organizacija.

Niko ne radi. Nema ni šanse da se bilo ko zaposli. Nijaz i Dedo obilaze smetlišta. Celog dana skupljaju hranu za ostale ukućane. Hedija ide od pekare do pekare i moli za bajat hleb. Često je, kaže, buđav. Moraju da ga režu i odvajaju zdrave delove.

Šestoro dece jede sa smetlišta. Jedu u smenama, u kući imaju samo tri kašike. Ne pamte kad su videli nož i viljušku.

Hedija sanja da joj boračka organizacija RS dodeli malo materijala da celu porodicu svije pod jedan krov. Ali, niko ne dolazi, nikada ih niko ne pita kako im je. Sunarodnicima Bošnjacima, kojima su okruženi, tvrdi Hedija, stalno stiže pomoć iz Federacije - u hrani, ogrevu, građevinskom materijalu.

Bošnjački donatori, zbog Suadove "izdaje", njih ne udostoje ni pogleda. Hedija je išla, obijala pragove lokalnih srpskih moćnika. Niko je nije pogledao.

Sva pomoć RS, za koju je Senad Čanić poginuo, svela se na asistenciju policije kad Ragib i Galib polude i otvoreno napadnu njegovu porodicu. Hedija, sinovi i kćerka ni danas ne znaju kad će im rodbina doći pred vrata i do iznemoglosti ponavljati: "Nosite četnika, šta čekate!