Kuda ide Republika Srpska?

Bauk jedne tvrdnje kruži Srbijom.

Republika Srpska 23.06.2013 | 17:38 Bauk jedne tvrdnje kruži Srbijom. Tvrdnje da će, ako padne Mile Dodik, pasti i Republika Srpska.Slične ultimativne konstrukcije, najčešće poreklom iz mračnih komora piarovskih lažljivaca, obično su toliko glupave da ne zaslužuju pažnju. Ova, međutim, zaslužuje. Da, moguće je: ako padne Dodik, da za njim padne i Republika Srpska. Na prvi pogled, veoma laskavo za Dodika, ništa manje rđavo za Republiku Srpsku. Kako je do toga došlo? (Budući da su se među Srbima navijački klubovi na ovoj temi odavno formirali, plašim se da pokušaj njene objektivizacije neće ostaviti mnogo zadovoljnih.) Razlozi da se toj tvrdnji pristupi ozbiljno utoliko su veći što su događaji i u Sarajevu i u Banjaluci postali takvi da se već sasvim jasno razaznaje ruka koja povlači poteze. Naravno, reč je o istoj onoj ruci koja je napravila mnoge „cvetne revolucije“ u svetu poslednjih godina, u kojima je svet izlazio  na ulice verujući da za sebe osvaja budućnost, a zapravo je bio fast-food geopolitičkih pomeranja, čiji je zajednički sadržilac bilo slamanje suvereniteta država i otvaranje mogućnosti beskonačne kolonijalne eksploatacije njihovih resursa, od prirodnih i privrednih do samih građana. Stvari u Srpskoj, međutim, nisu toliko crno-bele, što negde i jeste uslov tih revolucija. Šanse zapadnih konstruktora Dodikovog rušenja utoliko su izglednije što su defekti napadnutog društva dublji, njihove šanse uvećava to što aktuelna vlast ima manje odgovora na pitanja koja joj građani postavljaju. Ispitujući genezu problema, mora se poći od jedne tamne senke koja se od samog početka nadvija nad Republikom Srpskom. Teško je poreći da je ona – naravno, gledano iz zapadnog ugla – incident geopolitičkih kretanja iz poslednje dve i po decenije, prema kome su Srbi u momentu svog istorijskog pada dobili (i skupo platili) ono o čemu su samo mogli da sanjaju čak i onda kad su bili najjači – srpsku državu na levoj obali Drine. (Istina, RS se državom ne zove, ali oseća se kao država, zvuči kao država, funkcioniše kao država, dakle jeste država). Zapadni svet je tu državu, međutim, od samog početka tretirao kao privremenu tvorevinu, koja bi u daljim procesima trebalo da nestane. To se najbolje videlo u samom Dejtonskom sporazumu, koji nije pukom omaškom propustio da Bosnu i Hercegovinu definiše kao federaciju ili konfederaciju, pa samim tim nije izričito definisao ni ustavni status Republike Srpske. Osim toga, i sam kreator Dejtona Ričard Holbruk žalio se kasnije u svojim memoarima da su Srbi dobili previše. Na kraju, ceo postdejtonski period jeste tek istorija pokušaja zapadnih diplomatija – uspešnih i neuspešnih – da se smanje nadležnosti Srpske za račun povećanja ovlašćenja Bosne i Hercegovine. Srpska, istorijski eksces i njegovo peglanje Pored nimalo dvosmislene rešenosti njenih građana da čuvaju svoju samostalnost, izborenu u teškom ratu, moglo bi se reći da je RS imala i dosta sreće. Kada je pravljen, Dejton nije želeo fomiranje islamske države na mekom balkanskom trbuhu Evrope, utoliko pre što je već tokom ratnih godina, a posebno kasnije, bosanski islam počeo da se preobražava pod uticajem agresivnijih verskih učenja iz Saudijske Arabije, koja do kraja rata jesu bila američki saveznik u borbi protiv srpskih „separatista“, ali i protiv iranskog uticaja na muslimanski živalj, koga se Vašington veoma plašio. Prva dobra prilika da RS bude ugušena ukazala se, međutim, 1999. godine, tokom agresije NATO na Srbiju. Međutim, to se nije dogodilo jer je Zapad Slobodana Miloševića doživljavao kao ozbiljnog političkog protivnika, protiv koga je vredelo ujediniti sve resurse, a RS je, zajedno sa Crnom Gorom, bila poligon važan za njegovo rušenje, pa nije bilo smisla dodatno je urušavati. Uostalom, tih godina Amerikanci su uspeli da sa vlasti sklone Radovana Karadžića i postave Biljanu Plavšić i Dodika, koje su tada, ne bez razloga, smatrali svojim ljudima. Druga dobra prilika za brisnje Srpske bila je ekonomska kriza, koja je od 2008. potresla Evropu i pregazila gotovo sve balkanske države. Igrom slučaja, Banjaluka je krizu dočekala spremnije nego ijedna zemlja u ovom delu Balkana. Zahvaljujući tome što su tadašnji premijer Vojislav Koštunica i direktor Telekoma Srbije Draško Petrović doneli odluku da srpski državni operater kupi Telekom RS, uprkos glasnim protestima ološ-elite, Srpska se kroz krizu formirala kao apsolutno superiorna u odnosu na Federaciju BiH, koja je opet u tom periodu doživela ozbiljno urušavanje. Kasnija ruska ulaganja u srpske rafinerije tu razliku su samo povećala i dodatno stabilizovala Srpsku. Dodik je sve to iskoristio veoma vešto, arikulišući RS kao uspešniji i stabilniji deo BiH. Kao takav, mogao je sebi da dozvoli da s nokta odbije Butmirsku inicijativu za rušenje Dejtona, da pokaže javnu skepsu prema afirmaciji turskog uticaja, na šta se nije usuđivao ni tadašnji Beograd, da Zapadu preti referendumom o otcepljenju Srpskoj, da se u celom nizu inicijativa suprotstavi Vašingtonu i Briselu, pa i da s njima ponekad razgovara veoma oštro. Dodik je tih godina izrastao ne samo u najozbiljnijeg ovdašnjeg političara već u ikonu srpskog političkog integriteta, utoliko vidljivije što je tadašnja Tadićeva Srbija doživljavala svoj politički, ekonomski, diplomatski i moralni slom. Sa druge strane, međutim, Dodik, kao političar velike snage i ambicije, umesto da je Srpskom nosio barjak političkog konsenzusa – što nije bilo preteško s obzirom na politički prilično homogenizovan narod – umesto da je sopstvenu stabilnost projektovao u stabilizovanje sistema, nije odoleo porivu da oko sebe potpuno satre svu političku konkurenciju. Nije odoleo ni da sebi potčini većinu medija, okružujući se svakojakim rigidnim ološom, koji ga je toliko hvalio da ga je zapravo trošio i koji je svakog njegovog protivnika, čim bi podigao glavu, zabijao nazad u zemlju. Nije smislio ništa bolje nego da od elita u Srpskoj formira mrežu sopstvenih klijenata, a nije mu bilo teško ni da takvu mrežu za sebe formira u Beogradu. Iako Tadić nije imao nikakav suštinski doprinos za Srpsku, Dodik je s njim uspostavio čvrstu vezu, koja je manje bila kaljena u zajedničkim političkim poduhvatima, a više zajedničkim poslovima, u čijem središtu nisu bili zajednički interesi dve države, već dve političke garniture. Čvrst odnos sa Tadićem je Dodika duboko umešao u unutrašnje poslove Srbije, do te mere da se u njoj pojavljivao i kao faktor na izborima, praveći sebi kasnije ozbiljan problem sa Nikolićem i Vučićem. Naravno, gradeći poziciju nezamenjivog u Srpskoj, Dodik je na kraći i srednji rok umeo i da profitira. Kad god bi stranci poželeli da ga više nema na mestu srpskog broja jedan, stavljali su prst na čelo i zaključivali da posle njega ide pet-šest praznih mesta, a tek onda se pojavljuje neko za koga bi zaključili da neće biti u stanju da kontroliše sistem kao Dodik i uviđajući da ih svaki drugi izbor vodi u zonu rizika, koliko god Dodikom ne bili zadovoljni. Najbolji i najgori protiv Dodika Bilans takve vladavine je dvojak. Sa jedne strane, Dodik je i spasao i ojačao Srpsku, i svako ko to pokuša da mu ospori, posebno u generaciji radikalno neuspešnih srpskih političara, taj ne govori istinu i čini greh. Sa druge, parama koje je dobio iz Beograda i Moskve Dodik je kupovao vreme i ništa drugo. Nije ih uvećao, nego ih je potrošio, a da u Srpskoj nije izgradio ništa kapitalno, da nije suštinski ojačao ekonomiju, da je uvećao korupciju, da nije suzio, nego čak proširio ogromne socijalne razlike, koje su oduvek bile problem posleratne RS, čak veći nego u Srbiji. Na kraju, danas se čini da se Dodiku – koji je na vlasti sa prekidom od 1998. godine, suviše dugo, dakle – sve lepo što vlast može da donese već dogodilo i da pred njim ostaje samo još krv, znoj i suze. Hajde da vidimo ko je danas protiv Dodika u Srpskoj. U ovom momentu to su oni najgori – oni iz njegove partije, vlade i okoline koji su, hraneći svoje snove u njegovoj senci, jedinu snagu koja bi im mogla pomoći da realizuju ambicije nalazili u strancima, onoliko više koliko je Dodik svoje odnose s njima komplikovao. Protiv njega su i oni iz opozicije kojima se dogodilo to isto – za koje je Dodik na sceni bio toliko jak i toliko nemilosrdan da su svoj izlaz mogli da potraže samo kod stranaca. Rečju, protiv Dodika je ono što je u Srpskoj najgore – što je pritisnuto njegovom harizmom i ambicijom – utočište pronašlo kod stranaca, ali, za razliku od Srbije, u dubokoj zavetrini i krišom, jer među Srbima na levoj obali Drine nisu se primale Sonje Biserko i slični svati, mada je dobrih para potrošeno da se i RS premreži. To je Dodikov stari problem sa kojim se nosio. Ali njegov novi problem je u tome što se protiv njega dižu i najbolji – oni koji imaju hrabrosti da izađu na ulicu protiv korupcije koja ga potpuno okružuje, oni koji s pravom govore da im Dodikovi mediji ne obezbeđuju fer život i da ih njegovi urednici opako vređaju. Protiv su i oni koji nisu srećni kad nacionalnu emancipaciju ne mogu da ostvare bez socijalne, uvereni da im je možda bolje od toga što ih čerupaju Dodikovi, a ne ljudi Bakira Izetbegovića, ali i da to nije distinkcija na kojoj se da graditi budućnost. A kada protiv jedne vlasti u isto vreme ustanu najbolji i najgori, eto formule za „cvetnu revoluciju“, eto najkraćeg puta prema pravoj nesreći. Istovremeno, Dodik je s pravom zabrinut da se namestio novim jakim političkim ljudima u Srbiji – Vučiću pre svih. Sa jedne strane, Vučić nema nijedan lični razlog da ne bude protiv najjače ličnosti u Srpskoj jer ga doživljava kao Tadićevog i Đilasovog čoveka, čak i posle njihovog odlaska sa trona. Sa druge strane – ako se ikakav diskurzivan koncept uopšte može naslutiti iz politike nove vlasti u Beogradu – to jeste neka postmoderna mutacija obrenovićevske „srbijanske“ nacionalne politike. U njoj, videlo se, nije bilo mesta za Kosovo, u njoj neće biti mesta ni za Dodika ni za RS, u njoj, plašim se, neće biti mnogo mesta ni za Vojvodinu. Rečju, današnja „srbijanska“ politika, uz malo ironije, može se opisati kao maksimum srpske nacionalne politike koji se može provoditi bez rizika od konflikta sa najvažnijim zapadnim silama. Takva politika, naravno, neće imati sluha ni za Dodika ni za RS. Drugo je pitanje, međutim, hoće li se ona u danima koji predstoje neposredno angažovati protiv Dodika – što bi, naravno, bilo neoprostivo – i hoće li, ako se i angažuje, moći suštinski da doprinese njegovom, padu. Jer, ruku na srce, i danas i oduvek je mnogo manji Vučićev uticaj u Banjaluci nego Dodikov u Beogradu, i ne samo to nego Dodik taj uticaj i koristi. Naime, iako se uglavnom konceptualno nije slagao s njima, Dodik se približavao Srbima sa severa Kosova u ritmu kojom su se oni razočaravali u Vučića i Nikolića. Istovremeno, u osudi kosovske kapitulacije, uz tezu da je prošle godine bilo mudrije glasati za Tadića nego za Nikolića, u srpskim medijima, čak više u Banjaluci nego u Beogradu, danas su  uglavnom najagresivniji oni koji nisu ni približno žestoko opisivali Tadićevu kapitulaciju i koje je smena vlasti u Srbiji približila Dodiku. Na majskom protesnom mitingu Srba sa Kosova u Beogradu mogao se jasno videti Dodikov prst kako preti beogradskoj vlasti, koja je, budimo pošteni, preko tabloida koje kontroliše prva napala njega. Naravno, to Dodikovo držanje fronta u javnom prostoru Srbije može da se opiše kao legitimno političko postupanje, može da svedoči i o tome kako je Dodik kadar da vodi rat van svog terena, ali je veliko pitanje hoće li mu to doneti bilo kakvu korist. Rješenje: Puna Srpska Dodika! Jer beogradska vlast, ne računajući strance, imuna je na sve udarce spolja, i veoma osetljiva na sve što će se događati u njoj samoj, gde po svoj prilici greške neće biti – kad dođe vreme, srušiće samu sebe. Za Dodika se to, međutim, ne bi moglo reći, posebno kad se u Srpskoj pojavi neki novac nepoznatog porekla i uđe u medije i na ona mesta sa kojih se može pokrenuti narod. Naravno, u svemu tome Republiku Srpsku najranjivijom čini to što je Dodikova elita lojalna njemu, a ne Srpskoj i što će, kad bude dovoljno plaćena ili dovoljno uplašena da njemu više ne bude lojalna, Republici Srpskoj biti još manje. Sledeći problem je u tome što Dodik na nastojanja da bude srušen ne može, naravno, da odgovori ni kao Kina 1989, a ni kao, kasnije, Putin, Ahmedinedžad ili Erdogan. Zapravo problem je što, kada vodiš zapadni protektorat, državu sa manje od 1,5 milion stanovnika, i nađeš se na putu Imperiji, možeš da odigraš ne znam kako genijalno, možeš i da ih nadigraš. Ali tada ne rešavaš svoj problem, nego ga uvećavaš jer se ovi posle svakog poraza pojavljuju iznova sa sve većom i sve razornijim oruđima. Na kraju, paradoksalno je koliko i istinito, da je Milošević bombardovan upravo zbog toga što je parirao toliko dobro da je meč protiv njega trajao do poslednje runde. Da je, kao manje vešt borac, pao u nekoj rundi ranije, ne verujem da bi sam prošao bolje, ali bombardovan ne bi bio. Da se razumemo, ovde nije reč o tome da je svaki otpor Imperiji besmislen, to nikako. Radi se o tome da klasični vidovi otpora – zatvaranje društva, pojačavanje kampanje u medijima i grubo neutralizovanje unutrašnjih tačaka otpora u najboljem slučaju, kad je o Dodiku i Srpskoj reč, mogu da dovedu do toga da on produžava svoj život na vlasti  skraćujući život Republike Srpske. Upravo suprotno od teze s početka teksta, upravo onako kako je radio Milošević u poslednjoj fazi svoje vladavine. Umesto toga, Dodik može da zatvara Srpsku prema Federaciji, odakle mu već stižu začikavanja da neće još dugo (Izetbegović), ali samo ako je spreman da Srpsku otvori iznutra. Šta to znači? Umesto što im smešta po medijima, da otvori unutrašnji dijalog sa opozicijom ili bar sa Bosićem i Ivanićem, da ih pusti da dođu do vazduha i da, zajedno s njima, formira neku zajedničku ideju o narednih deset godina Republike Srpske. Da u isto vreme rastera svoj medijski ološ i dovede na njihova mesta pristojan svet, koga tamo ima. Da posmenjuje najveće državne pijavice i da, ako već ne može da reši većinu problema građana – a ne može – u svom nastojanju prema građanima bude pošten. I, naravno, da zaboravi na Beograd, u prestonici z a njega nema ništa dobro još od vremena kad je dobio pare za Telekom. Rečju, jedina Dodikova šansa protiv Imperije je da joj pomogne da shvati da u Srpskoj ima još najmanje deset Dodika, i još deset još gorih od njega. To neće biti lekovito za njegovu sujetu, to možda neće spasiti njega, ali Republiku Srpsku ništa drugo ne bi moglo. Željko Cvijanović Novi Standard