Vehabije Srbima ne daju ni vodu!

Izbeglice iz Vozuće, čak i bez struje, teško dolaze do posla, a ne mogu da izgrade ni crkvu.

Kotorsko, udaljeno 15 kilometara od Doboja, došlo je u žižu javnosti kad se otkrilo da u ovom selu već godinama žive vehabije. Koliko tačno vehabija ima u Kotorskom pokušala je da utvrdi novinarska ekipa, koja je obišla mesto i razgovarala sa Srbima i Bošnjacima, žiteljima ovog multietničkog sela nadomak Doboja.

Samo regionalni put deli Bošnjake i Srbe u Kotorskom. Kad se gleda broj stanovnika, ovde živi oko 1.500 Bošnjaka i oko 300 Srba, mahom izbeglica iz Vozuće, Zavidovića i Banovića.

Srbi tvrde da u Kotorskom ima oko 15, a možda i više vehabija sa porodicama i da je reč o domaćim Kotoranima, koji su preuzeli ovo učenje. S druge strane, Bošnjaci iz Kotorskog tvrde da ih ima samo četvoro i takođe priznaju da su to domaći Bošnjaci.

Jadranka Petković, nakon što je izbegla iz Banovića, naselila se u Kotorsko, u srpski deo sela, koji se sada zove Trnovo. Placeve izbeglicama da grade kuće dala je lokalna vlast odmah posle rata i do sada ih je izgrađeno oko 120.

Ovaj potez lokalne vlasti Bošnjaci iz Kotorskog nikada nisu preboleli. I dan-danas zameraju dobojskim vlastima što su dali zemlju bivše ekonomije da bi Srbi tu pravili kuće.

To je i glavni razlog što Bošnjaci iz Kotorskog nikada nisu dozvolili da se u srpski deo sela sprovede voda. Tako Srbi već deset i kusur godina žive bez vode, dok je komšije od „preko puta“ imaju i za prosipanje. A da sve bude još žalosnije, Srbi su, bez dvoumljenja, dopustili da se struja iz njihovog dela sela odvuče u bošnjački deo Kotorskog. Toliko o suživotu.

- Ima u Kotorskom 15 porodica vehabija. Ali, mi se njih ne bojimo. Oni nas ne diraju, ne diramo mi njih i tako živimo već godinama - počinje Jadranka priču za „Novosti“.

Istina, kaže ona, postoji uzdržanost između Srba i Bošnjaka u Kotorskom, ali nikada nije bilo fizičkih incidenata.

- Ove vehabije koje sada hodaju po Kotorskom su domaći Bošnjaci. Često čujemo u prodavnici gore u Kotorskom da se domaći Bošnjaci žale kako je još „jedna“ prešla u vehabije i sad je sva zamotana - priča Jadranka.

S druge strane, Đorđe Pavlović iz srpskog dela Kotorskog je nekoliko godina posle rata bio predsednik mesne zajednice, dok se Bošnjaci nisu vratili.

On kaže da često primeti kako se vehabije odjednom izgube, pa ih nema mesecima. Onda se ponovo pojave i šetaju po Kotorskom, obrađuju zemlju, voze traktore. A onda opet nestanu na neko vreme.

- Nisu nama problem vehabije, već vlast u Doboju koja je sve dala Bošnjacima, a nas Srbe zaboravila. Nemamo asfalta, struje, posla. Sramota je to! I kuće su nam rušili po Trnovu, jer su se Bošnjaci žalili, ali smo uspeli konačno da odbijemo njihove žalbe u Strazburu, 2007. godine, i sada nam više ništa ne mogu. Osim da nam ne daju vodu, a mislim da nikada neće - kaže Pavlović.

Srpski deo Kotorskog napustili smo žalosni, jer Srbi koji su bežali od vehabija iz Vozuće, Banovića, Zavidovića, danas sa njima žive i te iste vehabije im ne daju vodu!

U Kotorskom, onom bošnjačkom, ili kako Kotorani kažu „pravom“, dočekao nas je Muhamed Spahić, dugogodišnji predsednik mesne zaajednice. Od vehabija ni traga ni glasa, iako smo obišli celo Kotorsko. Svi Kotorani koje smo pitali gde su vehabije, samo odmahuju glavom i rukama.

Na pitanje novinara „Novosti“ gde se kriju vehabije, Mehmed spremno odgovara „da ih ima, ali ne toliko koliko se priča“.

- Tu su negde po selu. Ima ih četvoro. Oni su naši domaći. Nemamo problema sa njima. Svako živi svoj život - započinje priču Mehmed.

Na pitanje zbog čega komšijama Srbima ne daju vodu, Mehmed ima već spreman odgovor.

- Ne možemo da im damo vodu, jer je slab pritisak i ako damo vodu u Trnovo preko puta, pola Kotorskog će ostati bez vode. Vodu mora da reši vlast iz Doboja - kaže Mehmed.

Kad se započne priča o suživotu sa Srbima, Mehmed veli da žive kao sav normalan svet.

- Srbi dolaze kod nas u prodavnice, ambulantu, poštu, jer je to sve na našoj strani. I deca iz Trnova idu u školu u Kotorsko. Sve je normalno i nikada nismo imali nikakvih problema otkad smo se mi Kotorani vratili u selo, tamo 2000. godine - kaže Mehmed.

O samom Kotorskom i Bošnjacima koji ovde žive ispričane su mnoge legende. Jedna kaže da je 1850. godine turski vojskovođa Omer-paša Latas sa vojskom došao u Kotorsko. Njegov dolazak je značio i obavezu Kotoranima da ga snabdeju hranom, što im je bio veliki problem. Muhtar, jedan od učenijih ljudi u Kotrskom se setio i pitao Omer-pašu Latasa kad namerava da napusti Kotorsko, a on je odgovorio da će sačekati petak, klanjati džumu i posle molitve napustiti Kotorsko. Dovitljivi Muhtar je okupio ljude i odlučio da se džuma klanja u utorak. Omer-paša Latas je bio iznenađen što Kotorani džumu umesto petkom klanjaju utorkom, na šta su mu oni kazali da su malo drugačiji, a na to im je turski vojskovođa uzviknuo: „Baška Turci, baška Kotorani“.

CRKVA

KOLIKO su Srbi omalovažavani u svom delu Kotorskog ili selu Trnovo, od strane vlasti u Doboju, pokazuje i podatak da već deset godina u ovom mestu propada temelj za crkvu i da niko od popova iz Doboja, a ni ljudi na vlasti, neće da gradi crkvu u Trnovu. Sada na livadi na kojoj je temelj, narod napasa stoku.

ŠKOLSKI PROGRAM

U KOTORSKOM postoji i OŠ „Miloš Rakić“ i u nju idu deca i bošnjačke i srpske nacionalnosti. Bošnjaka ima malo više. Nastavnici su i Bošnjaci i Srbi, a uči se po standardnom nastavnom programu, kao i u svim školama Republike Srpske. U ovoj školi nikada, ni Bošnjacima ni Srbima nije smetalo kakav je nastavni program, kao što je bio slučaj u Konjević Polju, kad su Bošnjaci odbili da rade po nastavnom programu Republike Srpske.

Izvor: Večernje novosti