Трампов пораз и Додикова рачуница

У Канзасу се на демократског сенатора чекало 94 године. Онда је методистички пастор Адам Хамилтон победио републиканца Роџера Маршала и прекинуо низ који је већ личио на трајно политичко правило.

У Тексасу је демократа Џејмс Таларико освојио место у Сенату, а Џина Инохоса поразила гувернера Грега Абота. Такве вести дају меру америчких избора одржаних 3. новембра.

Демократе су преузеле оба дома Конгреса, али је за разумевање пораза Доналда Трампа посебно важно где су победиле. Председникова странка изгубила је и тамо где је рачунала да ће је политичка традиција заштитити од незадовољства његовом влашћу.

Географија овог пораза говори више од уобичајеног објашњења да странка у Белој кући на изборима усред мандата губи подршку.

Према обрачуну Ројтерса, републикански удео гласова био је нижи од Трамповог резултата из 2024. у чак 99 одсто приближно 2.100 округа у којима је до среде ујутру пребројана већина гласова.

Председнички и конгресни избори имају различите кандидате и излазност, па ове податке треба читати опрезно. Ипак, ширина пада показује да републиканце нису угрозиле само појединачне лоше кампање. Незадовољство је прелазило границе локалних изборних прича.

За Трампа је посебно неповољно то што је обећање о бољем животу поново постало мерило власти. Високе цене и рат с Ираном нашли су се међу главним разлозима незадовољства бирача.

Политички механизам је познат: док је у опозицији, популистички лидер готово сваку тешкоћу може да припише неспособним елитама; после две године на власти бирачи све чешће траже његово објашњење.

За такав суд не морају да разреше спор економиста о сваком узроку поскупљења. Довољно је да процене да обећана промена није стигла до њиховог кућног буџета.

Ту се види цена Трампове персонализације политике. Председник који инсистира да његова лична способност објашњава успехе администрације тешко може убедљиво да се одвоји од њених неуспеха.

Позивајући присталице да гласају као да је и сам на листићу, додатно је везао републиканске кандидате за оцену свог мандата. Тиме је сузио њихов простор да наступе као локални представници са сопственим угледом и програмом.

Када председничка подршка ослаби, блискост лидеру од изборне предности постаје терет који кандидати морају да оправдавају пред својим бирачима.

Слабост те изборне рачунице посебно се види међу младима. Према анкети Асошијетед преса, око седам од десет бирача млађих од тридесет година подржало је демократске кандидате за Представнички дом.

Пре две године ова старосна група била је приближно подељена између Трампа и Камале Харис. Републиканци су изгубили део подршке и међу латиноамеричким бирачима.

Ови налази упозоравају колико је било преурањено говорити о трајном преуређењу бирачког тела после 2024. Глас дат председничком кандидату остаје условна подршка, нарочито код људи који странкама прилазе кроз очекивања о сопственој будућности.

На претпоставци да ће нови бирачи остати уз републиканце заснивао се и део прекрајања изборних јединица.

Ројтерс је у среду ујутру забележио да од петнаест демократских места која су републиканци покушали да угрозе променом граница ниједно још није прешло на њихову страну: демократе су девет већ одбраниле, док се за шест још чекао исход.

Изборни инжењеринг има границе када се промени расположење бирача. Странка може да исцрта повољнију мапу према претходним резултатима, али сваким новим гласањем проверава да ли људи који на тој територији живе још прихватају њену политику.

Хамилтонова победа открива и нешто што се лако изгуби у причама о две супротстављене Америке. Лични углед и језик разумљив локалној заједници могу да учине опозицију прихватљивом и људима који се не препознају у њеном националном имиџу.

У томе видим једну од занимљивијих поука ове кампање. Из ових резултата тешко је извести један рецепт за сваку савезну државу. Ипак, успех кандидата који разговара са бирачима изван већ увереног страначког круга показује да такав политички простор постоји и да га странке могу превидети.

За демократе сада почиње посао претварања изборне победе у заједничку политику. АП-ова анкета показује да и њихова странка остаје оптерећена неповерењем. Коалиција окупљена да ограничи председника може се разићи чим треба одлучити о порезима, здравству или јавној потрошњи.

Зато овај резултат треба читати као захтев за променом начина владања, уз отворено питање колико су бирачи сагласни о програму победника. Демократе су добиле прилику да покажу како користе поверене надлежности. Уверљивост њихове алтернативе тек ће морати да изграде.

Институционални значај избора је, ипак, непосреднији. Од јануара ће контрола конгресних одбора омогућити новој већини да покреће саслушања и истраге, тражи документацију и администрацију излаже јавним питањима.

Сенат може да ускрати потврду председниковим кандидатима за кључне функције и савезне судове. Буџетски преговори дају Конгресу додатну преговарачку снагу.

Трамп задржава извршна овлашћења и право вета, за чије је надгласавање потребна двотрећинска већина у оба дома. Подељена власт зато захтева договор за многе одлуке које је републиканска већина раније могла лакше да подржи.

Ту лежи и важна демократска поука ових избора. Бирачи могу да ограниче председника пре истека његовог мандата тако што ће ојачати институцију која га контролише. Делотворност такве одлуке зависиће од понашања обе стране.

Конгресни надзор може да утврђује одговорност, али може да се претвори и у непрекидну кампању пред камерама.

Бела кућа може да преговара или да сваки застој користи као доказ да јој противници онемогућавају рад. У наредне две године Американци ће гледати борбу и за надлежности и за уверљивије објашњење тога ко одговара за резултате власти.

Пораз ће вероватно променити и републиканску рачуницу пред 2028. Могући председнички кандидати процењиваће колико им Трампова подршка помаже међу страначким присталицама, а колико одмаже међу осталим бирачима. Раскид са њим и даље би могао скупо да их кошта.

Председник, за то време, може да потражи простор за политичку иницијативу у међународним потезима. Изборни пораз код куће зато не гарантује мирнију спољну политику.

Управо ту почиње балкански део ове приче. Милорад Додик је долазак у Сједињене Државе, уочи најављеног скупа покрета МАГА у Мар-а-Лагу, објавио док су пристизале вести о републиканском поразу.

Пре избора позивао је Американце српског порекла да подрже Трампове кандидате. Тај сплет околности добро приказује његову спољнополитичку рачуницу. Приступ председниковом политичком кругу требало је да ојача његов положај и представи га као саговорника нове Америке.

После избора вредност тих контаката мораће да се проверава у Вашингтону у којем ће противници администрације имати много више простора да делују.

Додик има конкретан разлог да чува те везе. Трампова администрација је у октобру 2025. уклонила санкције њему и низу сарадника, чланова породице и повезаних компанија. За њега је то био значајан политички успех.

Међутим, таква одлука не обезбеђује трајну сагласност америчких институција са његовом политиком.

Још у марту 2026. демократска сенаторка Џин Шахин, републиканац Чак Грасли и група њихових колега тражили су поновно увођење санкција, позивајући се на угрожавање Дејтонског споразума и територијалног интегритета БиХ.

Критика Додика, дакле, има упориште и међу републиканцима.

Нова већина може да тим захтевима обезбеди већу видљивост и да од администрације тражи детаљније образложење њене политике.

Одлука о укидању санкција и контакти са лобистима могу постати предмет интензивнијег конгресног надзора. Изборни резултат сам по себи не враћа санкције: извршна власт и даље спроводи одговарајуће мере у оквиру важећих прописа.

Али политичка цена одлуке да се Додику изађе у сусрет може порасти ако такав потез постане тема јавног саслушања. Његови саговорници из председничког круга сада ће морати да рачунају и са тим притиском.

За Републику Српску проблем настаје када се њени дугорочни интереси вежу за положај једног политичара унутар једне америчке странке. Заштита дејтонских надлежности захтева односе који могу да опстану и после америчке изборне ноћи. То подразумева разговор са различитим центрима одлучивања и политику чији се захтеви могу бранити пред њима.

Ако се контакти са Трамповим сарадницима код куће представљају као довољна заштита за нове институционалне сукобе, грађани преузимају ризик таквог тумачења.

Република Српска има разлог да свој положај заснива на предвидљивијим односима него што је расположење удаљеног партијског круга.

Амерички избори зато за Додика постављају врло практично питање: шта од његовог приближавања Вашингтону остаје када део саговорника изгуби моћ, а део одлука добије строжи надзор?

Одговор ће зависити од конкретних потеза нове већине и Беле куће, али и од његове политике у БиХ.

За Републику Српску корисније је да га тражи кроз стабилне институције и одрживе договоре. На изборима у Канзасу и Тексасу управо се показало колико брзо могу да ослабе политички ослонци који су још јуче деловали поуздано.

Пише: Стефан Сурлић, ванредни професор на Факултету политичких наука Универзитета у Београду