Лицемјерство судија Уставног суда Републике Српске 

Оно што су 8. јуна ове године учиниле судије Уставног суда Републике Српске је један у низу доказа њиховог лицемјерства, показаног овај пут кроз њихово Обавјештење, број Су-164/26 од 8. јуна 2026. године, објављено у Службеном гласнику Републике Српске, број 52 од 10. јуна 2026. године.

Др Милан Благојевић 

У том обавјештењу Уставни суд каже да је:

"врхунац неуставне (законодавне) дјелатности институције високог представника достигнут одлукама Кристијана Шмита као високог представника, који није именован у складу са Општим оквирним споразумом за мир у Босни и Херцеговини (Анекс X)".

Одмах се у претходно цитираном дијелу запажа противрјечност која је и лицемјерје уставних судија, јер они најприје тврде да је Шмит високи представник, титулишући га тако, а убрзо затим за истог кажу да није, као што заиста и није, именован у складу са Анексом X Дејтонског споразума. Ако, дакле, није именован како прописује Анекс X, а није, онда Шмит није високи представник, али то нимало не смета уставним судијама да лицемјерно за Шмита кажу и да јесте и да није високи представник.

Једнако тако судије Уставног суда Републике Српске у наведеном обавјештењу кажу и да високи представник:

"према Уставу, али ни према Анексу X, а ни према свим декларацијама Савјета за имплементацију мира, нема овлашћење да доноси ову врсту правних аката (законе)".

Лицемјерство судија Уставног суда Републике Српске у вези са овим огледа се у томе што они овако мисле сада, када то, како ће бити показано у наставку, треба Милораду Додику, али када су требали тако да одлуче у јулу 2021. године, мислили су сасвим другачије. 

Наиме, почетком јула 2021. године Кристијан Шмит је наметнуо своју одлуку (у суштини закон) којим је, правно гледано, поништио Закон Народне скупштине Републике Српске о непримјењивању одлука Уставног суда БиХ, као и Закон о измјенама Закона о објављивању прописа у Службеном гласнику Републике Српске, те забранио предузимање било каквих других радњи у вези са тим законима, укључујући и забрану њиховог проглашења (промулгације).

Дакле, ради се о законима Републике Српске за које једнако важи да ни Кристијан Шмит нити високи представник "према Уставу нема право да доноси такву врсту правних аката", како кажу уставне судије 8. јуна ове године. 

Међутим, када су то требали да примијене на Шмитову одлуку (закон) о поништењу наведених закона Народне скупштине, те исте уставне судије су одбиле да то учине, рекавши у својој одлуци број У-77/23 од 29.11.2023. да наводно нису надлежни за такво одлучивање.

Таква њихова одлука из 2023. године, једнако као и одлука број У-45/20 од 26. маја 2021. године којом су одбили да прогласе неуставним амандмане које је на Устав Републике Српске наметнуо високи представник, је неуставна, јер је управо Уставни суд Републике Српске једини надлежан да штити Устав Републике Српске од било чијег напада на њега. А шта је друго до напад на тај устав када Шмит  поништи законе Народне скупштине, иако је за то према Уставу Републике Српске надлежан Уставни суд Републике Српске, односно Уставни суд БиХ према Уставу Босне и Херцеговине.

Дакле, када је овако требало дјеловати 2021. против неуставних амандмана високог представника, као и 2023. године на неправо  Кристијана Шмита, Уставни суд Републике Српске то није хтио да учини, а онда се послије свега понаша сасвим супротно од тога. 

Он тако чини овај пут зато што то треба Милораду Додику у поступку пред Уставним судом БиХ по захтјеву његових посланика за оцјену уставности Шмитовог кривичног дјела неизвршења одлука високог представника, а не због наводне бриге за уставност и законитост којом уставне судије безуспјешно покушавају да заодјену овај њихов лицемјерни подухват.

Таква суштина њиховог лицемјерства се запажа у оном дијелу квазиобавјештења од 8. јуна ове године у којем се судије, па још уставне, отворено стављају у улогу Додикових бранилаца, износећи да је врхунац неуставне (законодавне) дјелатности Кристијана Шмита било наметање кривичног дјела неизвршење одлука високог представника, на основу чега је Додик правоснажно осуђен за то дјело пресудом Суда БиХ.

Није спорно да то што је наметнуо Шмит нема упориште у међународном нити у домаћем праву. Међутим, лицемјерно је о томе мислити на један начин 2023. године, када Уставни суд Републике Српске није хтио да ради свој посао и прогласи супротном Уставу Републике Српске Шмитову одлуку (закон) о поништењу два закона Народне скупштине, а да се затим тај исти суд у јуну 2026. године посипа пепелом зарад личних потреба Милорада Додика.

Зато, дакле, и ово најновије лицемјерје судија Уставног суда Републике Српске само изнова доказује колико су негативну улогу имали и одиграли сви судови и судије у Републици Српској, стављајући се зарад личних интереса у службу ОХР-а и охаеризма, примјењујући у својим пресудама насиље охаеризма као право, односно не желећи да то насиље прогласе супротним Уставу Републике Српске.

Таквог судијског лицемјерја има само овдје код нас и нигдје више у свијету. Оно је било и остало кључни инструмент помоћу којег је ОХР остварио све своје задатке овдје, тако да и када би сада био укинут то не би био његов пораз него наша Пирова побједа.

Аутор: Др Милан Благојевић