Повишен крвни притисак има свака трећа одрасла особа

Хипертензија најчешће не боли, не ремети свакодневни живот и управо зато се веома  лако потцијени. Ипак, љекари апелују да је артеријска хипертензија, најважнији појединачни фактор ризика за срчани и мождани удар, те за оштећење срца и бубрега. Подаци говоре да повишен крвни притисак има свака трећа одрасла особа, а да многе од њих то ни не знају.

Пише: мр пх. Сандра Гекић Сарајлија, Хемофарм

Проблем није само што многи никада нису ни измјерили притисак, па самим тим и не знају да је повишен, већ и у томе што значајан број пацијената са већ дијагностикованом хипертензијом, упркос доступним лијековима, и даље нема адекватно регулисане вриједности.

Разлози су бројни, а неки од њих су касно јављање љекару, нередовно узимање терапије, те чињеница да се повишен притисак често доживљава као „мањи проблем“, у односу на друге болести.

Циљеви су индивидуални: Нове смјернице Европског кардиолошког друштва и Европског друштва за хипертензију показују да фокус више није само на снижавању броја на апарату за мјерење притиска, него на смањењу укупног ризика од тешких кардиоваскуларних догађаја.

Не постоји број који је идеалан за све, и то је једна од кључних порука савремених смјерница.

За већину одраслих који се лијече од хипертензије циљни притисак креће се између 120 и 129 ммХг, али уз услов да се те вриједности добро подносе, без вртоглавице, малаксалости и падова.

Код старијих, крхких особа и пацијената са узнапредовалом бубрежном болешћу, израженим срчаним затајењем или другим тешким коморбидитетима, циљеви се морају индивидуализовати.

Не одговара сваком пацијенту исти циљ и то је важна порука савремених смјерница.

Посебан нагласак се ставља на мјерење притиска изван ординације. Многи пацијенти имају сасвим уредне вриједности пред љекаром, а повишене кући, односно “маскирану хипертензију”.

Код неких се догађа супротно, односно притисак скочи само у присуству љекара, што се назива и “ефектом бијелог мантила”.

Због тога кућно мјерење, као и цјелодневно амбулантно мјерење притиска, све чешће постају саставни дио процјене стања.

Пацијенту се препоручује да у кућним условима редовно мјери притисак, увијек на исти начин, неколико дана заредом, те да биљежи вриједности и понесе их на сљедећу контролу.

Тако се добија реална слика, уз коју се терапија може прецизније прилагодити. 

Терапија: Промјена у односу на ранији приступ односи се и на сам почетак лијечења. Умјесто да се креће са једним лијеком и постепено додају други, данашње ЕСЦ/ЕСХ смјернице за већину пацијената препоручују двоструку фиксну комбинацију у једној таблети као терапију првог избора.

Овакав приступ обезбјеђује брже и снажније снижење притиска, уз мању вјероватноћу нуспојава, јер се користе ниже дозе више лијекова, и истовремено поједностављује терапија.

Једна таблета, умјесто више њих, током дана. Наравно, код старих или изразито крхких пацијената, као и код оних са тешким придруженим болестима, и даље се често креће опрезније, монотерапијом, уз постепено прилагођавање.

Смјернице наглашавају и важност процјене укупног кардиоваскуларног ризика. Особе које већ имају висок десетогодишњи ризик, а то су, на примјер, пацијенти с дијабетесом, они који су пребољели инфаркт или мождани удар, могу захтијевати ранији почетак антихипертензивне терапије, већ при вриједностима притиска од 130/80 ммХг, како би се на вријеме спријечиле нове компликације.

Притисак се, не посматра изоловано, већ у контексту цијелог здравственог профила пацијента.

Ипак, један од највећих практичних проблема и даље представља непридржавање терапије. Пацијенти често забораве да узму лијек, прекидају терапију када осјете побољшање, боје се нуспојава или потцијене опасност од повишеног притиска.

Управо зато савремене смјернице фаворизују фиксне комбинације, двије или три активне супстанце у једној таблети, како би примјена терапије била што једноставнија.

Искуство показује да је пацијент који узима једну таблету дневно редовнији од онога који треба узимати два или три различита лијека у различито вријеме. Врло је важно нагласити да се терапија не смије прекидати на своју руку.

Уколико постоје дилеме, нуспојаве или страхови, потребно је разговарати са љекаром или фармацеутом, како би се пронашло најбоље рјешење у складу са индивидуалним потребама пацијента.

Дугорочна брига: Данашњи приступ хипертензији јасно показује да лијечење није краткотрајна, него дугорочна брига о здрављу срца, мозга и бубрега. Циљне вриједности притиска постављају се јасно, али уз уважавање година, придружених болести и квалитета живота.

Повишен притисак често пролази непримијећено, али његове посљедице могу бити озбиљне и трајне. Уложени напор данас, који подразумијева редовно мјерење, придржавање терапије и мале, али упорне промјене у начину живота, може донијети много више здравих година.

ПР