Недосљедности СНСД-ове власти и њихових поданика

Недавна одлука Вишег привредног суда у Бањалуци да потврди пресуду Окружног привредног суда из истог града, којом је РТРС обавезана да РТВБиХ плати дуг од 5.400.000 КМ, изазвала је праву лавину реакција РТРС-а, у којима се иде тако далеко да се тврди како је ријеч о нападу правосуђа на РТРС.

Пише: Милан Благојевић

Међутим, истина је сасвим другачија од тога и крије се у сада већ прилично далеким годинама и ономе на шта су тада пристајали представници Републике Српске у власти на нивоу Босне и Херцеговине, што се сада само ломи преко леђа РТРС-а.

Све је, рећи ће познаваоци ове материје, почело у јулу 1999. године када је тадашњи високи представник најприје наметнуо одлуку о успостављању РТВ система БиХ, а завршило се, рећи ће неки од тих познавалаца, законима које је у мају 2002. године наметнуо високи представник Волфганг Петрич. 

Ради се о Петричевим законима о основама ЈРТВ система и Јавном РТВ сервису БиХ те о РТРС и РТВБиХ.

Јавности је мање познато, јер се о томе не говори у реакцијама на пресуде с почетка овог текста, да Петричевим законом о Јавном РТВ сервису БиХ није било наметнуто оно што данас имамо када је ријеч о прикупљању и расподјели РТВ таксе. Далеко од тога да тиме хоћу да браним то што је тада урадио Петрич, јер је то било и остало најгрубље гажење Устава БиХ и Повеље УН који забрањују такво насиље над државом чланицом УН и њеним правним поретком.

Дакле, не ради се о одбрани тог Петричевог насиља, већ о констатацији онога што је он тада наметнуо. А наметнуо је чланом 12. свог закона о РТВ сервису БиХ да се начин наплате РТВ таксе уређује његовим законом о РТРС, односно законом о РТВ ФБиХ. Затим је Петрич у сваком од та два своја закона наметнуо да РТРС-у и РТВ ФБиХ припада по 58% РТВ таксе прикупљене на територији Републике Српске, односно Федерације БиХ, док 42% те таксе припада Јавном РТВ сервису БиХ. 

Да, наредио је Петрич у та два закона да РТРС и РТВ ФБиХ могу самостално прикупљати РТВ таксу или да са електропривредним предузећима, поштом, односно телеком оператерима закључе уговоре по којима би та предузећа прикупљала РТВ таксу, али да у сваком од тих случајева онај ко прикупља таксу има обавезу да без одлагања и посредовања 42% прикупљене таксе уплати на рачун Јавног РТВ сервиса БиХ.

Може се рећи да се ради о стабилном систему, само да га је прописала домаћа власт.

Међутим, након тога на сцену ступају овдашње власти које 2005. године у Парламентарној скупштини БиХ доносе Закон о Јавном РТВ систему БиХ, којим уносе неред умјесто реда. Наиме, чланом 23. тог закона уводи се, на штету РТРС и РТВ ФБиХ, таква расподјела РТВ таксе по којој тим сервисима више не припада по 58% таксе прикупљене на територијама тих ентитета, већ по 25% таксе прикупљене у БиХ, док преосталих 50% припада Јавном РТВ сервису БиХ.

На исти начин одређена је и расподјела нето прихода од маркетиншког оглашавања, о којој расподјели, за разлику од РТВ таксе, није било ријечи у Петричевим законима из 2002. године.

Ове одредбе из Закона о Јавном РТВ систему БиХ су веома опскурне, али оно што је чак и у њима таквима сасвим јасно је обавеза расподјеле прикупљене РТВ таксе.

Наиме, тај закон, треба то поновити, прописује (члан 23) да се сва наплаћена РТВ такса мора дијелити тако да РТРС-у, односно РТВ ФБиХ припада по 25% од наплаћеног на територији БиХ, а Јавном РТВ сервису БиХ 50%, што значи да се овом потоњем сервису мора и уплатити тих 50% јер је то његова законом гарантована имовина.

Због тога не треба да чуди оно што о свему овоме пише и у одлуци Уставног суда БиХ, број АП-4567/23 од 27. марта 2025. године. Наиме, у тој одлуци између осталог стоји да су се, на бази Закона из 2005. године о Јавном РТВ систему БиХ, сва три јавна РТВ сервиса (БХТ, РТРС, РТВ ФБиХ) својом заједничком Одлуком из 2006. године о наплати и уплати РТВ таксе путем властитих служби обавезали и потврдили да ће ти сервиси вршити наплату, уплату и фактурисање, као и расподјелу прихода до оснивања Корпорације на нивоу БиХ.

То је поновљено и у одлуци из 2009. године, коју су потписала сва три наведена јавна сервиса.

Све то значи да неоснивање заједничке Корпорације на нивоу БиХ не може бити ваљан правни основ РТРС-у да, након свега наведеног, од 2017. године престане извршавати своју обавезу уплате дијела РТВ таксе који као имовина припада Јавном РТВ сервису БиХ.

Због тога, дакле, Уставни суд БиХ у својој наведеној одлуци каже да Јавном РТВ сервису БиХ према одредбама Закона о Јавном РТВ систему БиХ припада 50% од укупно прикупљеног износа РТВ таксе и да због тога РТРС као тужени "није имао било какво законско упориште да задржи цјелокупан износ прикупљене РТВ таксе" - (тачка 42. образложења одлуке Уставног суда БиХ, број 4567/23 од 27.3.2025. године).

Према томе то су разлози због којих је и Виши привредни суд у Бањалуци морао недавно да донесе пресуду с почетка овог текста која, с обзиром на све претходно изнијете разлоге, није напад на РТРС нити се њоме доводи у питање постојање РТРС-а, већ се само ради о досљедној примјени онога што прописује закон.

Овај случај говори још нешто, поред већ реченог. То је истина да представници Републике Српске својим понашањем у институцијама на нивоу БиХ доводе у питање постојање РТРС-а, тиме што су доносили закон којим су давали чак и више од онога што је прије тога наметнуо високи представник Волфганг Петрич, а што је, како је вријеме потврдило, сада толико на штету РТРС-а да може довести у питање и његов опстанак.

У суштини, овај случај говори о немару и недосљедности као (не)карактерним особинама појединаца.

Тако нам је и на другим пољима. Не треба бољи примјер за то од недавног скупа у згради Владе Републике Српске, на којем се расправљало о закону Валентина Инцка колоквијално познатом као "закон о забрани негирања геноцида у Сребреници". Тај скуп је подвргао критици наведени Инцков закон.

Прича ми човјек који је био на том скупу, од почетка до краја, како је у радном предсједништву таквог скупа био Златко Кнежевић.

А Кнежевић је, заједно са Миодрагом Симовићем, као судија из Републике Српске у Уставном суду БиХ гласао за одлуку тог суда, број У-15/21 од 14.7.2022. године, којом је поништен Закон Народне скупштине Републике Српске о непримјењивању "закона о забрани негирања геноцида у Сребреници", што је другим ријечима значило да је Инцко наводно имао право да наметне тај закон који након тога, и пошто је престао да ради као судија Уставног суда БиХ, Златко Кнежевић сада критикује учествујући у радном предсједништву скупа одржаног прије неки дан у згради Владе Републике Српске у Бањалуци.

Исто се може примјетити и за Љубинка Митровића који је говорио на истом скупу, критикујући Инцков закон.

Међутим, у вријеме наметања тог закона Митровић је био омбудсман БиХ и за сво вријеме свог омбудсмовања Љубинко у том својству није дигао глас против таког Инцковог насиља.

Пише: Др Милан Благојевић