Bolesti Zakona o upravnim sporovima Srpske

U decembru prošle godine, nekoliko dana prije nego što će Univerzitet u Banjaluci nezakonito po treći put izabrati svog rektora, napisao sam tekst pod naslovom "Nezakoniti rektor", koji je objavljen na BN portalu 24.12.2025.

Piše: Dr Milan Blagojević 

Upozorio sam u tom tekstu na to da novi Zakon o visokom obrazovanju Republike Srpske nema odredaba koje bi propisivale da se mandat rektora stečen po ranijem zakonu ne računa u mandate po tom novom zakonu i da je, s obzirom da i novi Zakon o visokom obrazovanju propisuje da se ne može više od dva puta biti rektor, očigledno da tadašnji rektor Univerziteta u Banjaluci koji, uprkos onome što piše i u novom Zakonu o visokom obrazovanju, ipak hoće da i po treći put bude rektor tog univeziteta, neće biti zakoniti rektor.

Međutim, banjalučki Univerzitet je par dana nakon toga ipak po treći put isto lice izabrao za nezakonitog rektora.

Takođe sam u tom mom tekstu objasnio i kakvu je nezakonitu i nečasnu ulogu u tom izboru prethodno odigralo Ministarstvo za naučnotehnološki razvoj i visoko obrazovanje Republike Srpske, koje je, kakve li "slučajnosti", prije ovog trećeg nezakonitog izbora rektora, na traženje banjalučkog univerziteta, dalo nezakonito i tendenciozno tumačenje da isto lice navodno i po treći put može biti izabrano za rektora, nakon čega se, na osnovu tog izopačenog tumačenja zakona od strane pomenutog ministarstva, i dogodio nezakoniti izbor rektora tog univerziteta.

Tačku na ovu nezakonitu rabotu, ali samo privremeno, stavio je neki dan Okružni sud u Banjaluci koji je svojom presudom poništio navedeni nezakoniti izbor, u kojoj presudi je, u suštini, ponovio argumentaciju iz mog teksta "Nezakoniti rektor" iz decembra prošle godine.

Međutim, priča o tome nije završena, zbog čega maločas i jesam napisao da je tom presudom samo privremeno stavljena tačka na ovu nezakonitu rabotu na banjalučkom Univerzitetu.

Razlog zbog kojeg to naglašavam jesu bolesti važećeg Zakona o upravnim sporovima Republike Srpske, koje, kako će u nastavku biti pokazano, omogućuju da se bezakonje u ovom slučaju, ali i u drugim slučajevima iz drugih upravnih oblasti, nastavi u nedogled.

Suština problema svodi se na to da sudovi u ovoj vrsti sudskog postupka naprosto neće da odluče u tzv. upravnom sporu pune jurisdikcije, što je takva vrsta upravnog spora u kojem nadležni sud ne samo poništi nezakoniti upravni akt, kakav je u ovom slučaju nezakonito rješenje o izboru po treći put istog lica za rektora, već sud istovremeno sa tim poništenjem u istoj presudi meritorno odluči tako što, na primjeru istog slučaja, zabrani da to lice po treći put bude izabrano na tu funkciju.

E to, što je suštinsko, naši sudovi neće da rade, čega sam se nagledao u mojoj dugogodišnjoj sudijskoj karijeri, tokom koje sam odlučivao i u upravnom sporu pune jurisdikcije, ali je Vrhovni sud Republike Srpske, na zahtjev upravnih organa koji su donosili nezakonita rješenja i nisu uvažavali sudske presude, vrlo brzo poništavao takve moje presude.

Dakle, sudovi idu za tim da, kao u ovom slučaju, samo ponište nezakoniti upravni akt i vrate predmet upravnom organu da on opet odlučuje. A onda taj organ opet donese nezakonitu odluku, nakon čega stvar ponovo dođe u sud koji opet ponovi isto, to jest ponovo samo poništi upravni akt i vrati predmet upravnom organu da on odlučuje. I tako u nedogled traju upravni sporovi.

Kada čujemo, kao neki dan, da je sud poništio upravni akt, kao što je nezakoniti akt banjalučkog Univerziteta, javnost misli da sud nešto radi. Međutim, to je samo formalno tako, ali ne i suštinski, jer se takvim ponašanjem sudova omogućuje upravnom organu da ponavlja nezakonite odluke.

Zbog toga ne treba da nas začudi ako banjalučki Univerzitet opet donese rješenje kojim opet isto lice nezakonito po treći put izabere za svog rektora. Iz istih razloga ne treba da iznenadi ni ako u slučaju zemljišta u Podnovlju kod Doboja upravni organ opet donese istu odluku, kao što je ona koju je nedavno samo poništio Vrhovni sud Republike Srpske u upravnom sporu. Dakle, ni u tom predmetu sud nije odlučio u upravnom sporu pune jurisdikcije, iako je samo to rješenje za ovakve i brojne druge slučajeve.

Problem je u Zakonu o upravnim sporovima, jer taj zakon već godinama nema odredbu koja bi obavezivala sud da stvari mora rješavati u upravnom sporu pune jurisdikcije, a ne da samo poništava nezakonite upravne akte i vraća predmet upravnom organu da on ponovo odlučuje, čime mu omogućuje da ponovo donese nezakonitu odluku.

Ne treba očekivati da će ovaj suštinski problem upravnog spora riješiti zakonodavna niti sudska vlast. Zakonodavna vlast, a ni Vlada kao predlagač tih izmjena, neće to učiniti, jer bi time izgubili kontrolu nad odlučivanjem u upravnim stvarima, pošto bi u tom slučaju sudovi meritorno odlučivali, a ne uprava koja je pod kontrolom izvršne i političke režimske vlasti.

Ni sudska vlast to ne traži, niti će, zato što joj odgovara sadašnje stanje u kojem je mnogo lakše ograničiti se samo na poništenje upravnog akta i vraćanje predmeta istom upravnom organu na ponovno odlučivanje, nego da se sud(ija) napreže time što bi on stvar rješavao u upravnom sporu pune jurisdikcije, što je daleko teže. 

Stoga sadašnje stanje stvara iskrivljenu sliku, na osnovu koje je javnost u zabludi da sudovi tobože nešto rade u upravnim sporovima, dok je stvarnost sasvim drugačija.

Od ovakvog režima i sudske vlasti ne treba očekivati da će ovo bolesno stanje promijeniti, jer ono njima odgovara. Ali to ne treba da nas sputava da barem ukažemo gdje je uzrok ove bolesti i šta je terapija za nju.

Dr Milan Blagojević

Foto: BN