Prof. dr Kovačević: Krađa izbora kao sitna korist i trajna šteta

„Ako se izbori dovoljno dobro organizuju, narod i ne mora da glasa.“

U svakoj šali ima malo šale. I puno istine. Celokupan Balkan poznat je u uporednoj literaturi kao problematično područje za slobodne i poštene izbore. Ipak, neki fenomeni teško su objašnjivi.

Pokušaću da objasnim u narednim redovima kako se krađa izbora pretvorila — od krivičnog dela do vesti za tri dana.

Kako izgleda izborni proces u susret još jednom oktobru i redovnim izborima.

Ujedno ću pokušati da kažem šta je trajni problem nekažnjivosti i kako Republika Srpska, Bosna i Hercegovina mogu pokušati da izađu iz ovog apsurda koji se zovu izbori.

Jedno je sigurno: otkad ima izbora, ima i krađe izbora. Moglo bi se reći da su manipulacije izborima prethodile i samom dogovoru da se izbori ikada održe.

Istorija izbornih procesa pamti mnogo, ali ono čemu svedočimo teško se nalazi u literaturi o izborima i partijama. Političke elite biraju same sebe putem naroda.

Ova parafraza iz teorije elita (Šumpeter) govori o tome da političke elite podešavaju mehanizme kako bi se one takmičile za glasove naroda, koji nije istinski vladar.

Ipak, modelski to ima smisla — u praksi zaista izgleda kao prva šala koju sam pomenuo.

Kako se kradu izbori?

Ovo pitanje može da bude dobar naslov za knjigu. Načina je mnogo i stalno se usavršavaju metode: zloupotreba javnih resursa i funkcija, nezakonito finansiranje, kupovina glasova, pritisak na birače, manipulacije biračkim spiskom, falsifikovanje isprava i potpisa, glasanje bez bilo kakve identifikacije itd.

Niz je predugačak da bi se uopšte završio.

Oni koji kradu i varaju uvek su nekoliko koraka ispred onih koji prate i nadgledaju. Moglo bi se reći nedostižna prednost dok kvarljivog čoveka ne zameni pametna mašina na biračkom mestu. Već u oktobru možemo se nadati da će pomoć skupe tehnologije ispraviti neke prevare jeftinog čoveka.

Šta je najveći problem krađe izbora?

Reklo bi se — nekažnjivost. Ako pojedinac napravi kalkulaciju i za novac je spreman da izvrši bilo kakvu prevaru na izborima, a nakon toga šanse da bude kažnjen postanu minimalne, onda je njegova računica — apsurdno, ali prilično logična. Naravno, moral ovde ne igra nikakvu ulogu.

Ako se takva radnja ponavlja u nedogled, potvrda nekažnjivosti postaje još veća. Kazni ima, ali su one toliko blage da opet tom pojedincu govore da ima smisla krasti na izborima jer će kazna biti nikakva ili mala. 

Najbolji primeri najvećih krađa

Grad Zvornik je dobar primer loše prakse. Još 2004. godine desilo se poništavanje izbora na svim biračkim mestima zbog velikih nepravilnosti. Od tada do danas, gotovo da nije bilo izbora bez velikih nepravilnosti.

Ipak, situacija kojoj smo svedočili na prethodnim izborima za Predsjednika Republike Srpske zahteva poseban osvrt. Reč je o situaciji u kojoj saznajemo da je na pojedinim biračkim mestima bilo više od 50% falsifikovanih potpisa (Bakalar, CIK, 19.1.2026). Dakle, analiza dela izbornog materijala u jednoj prostoriji pokazala je da je bilo 83 birača, a da je glasalo ukupno 39 ljudi — 44 potpisa su falsifikati.

Svi relevantni izveštaji (TI, OSCE/ODIHR) pokazali su da su grafološka veštačenja jasno utvrdila falsifikovane potpise na više biračkih mesta. Zahtevana je istraga; oglašavale su se različite institucije; CIK je poslao dokaze nadležnim tužilaštvima... Epiloga još nema.

Floskula kaže: „Pravda je spora, ali dostižna.“

Da apsurd bude još veći, u nekim slučajevima (npr. slučaj Omerović, Grahić, Đulić – izbori 2022, Zvornik/Klisa) presuda je doneta dve godine posle izbora — ali uslovna: u naredne dve odnosno četiri godine ne smeju počiniti novo krivično delo.

Sva trojica su potpisala sporazum o priznanju krivice i tako sebi olakšala pri izricanju kazne. Neki od njih će već na izborima u oktobru moći ponovo da budu u biračkim odborima.

Ovaj slučaj nije bio za nauk, pa su se ove masovne prevare ponovile. Sporazumi o priznanju krivice u slučajevima izbornih prevara su česta pojava (niz slučajeva u Brčko Distriktu itd.).

Slučaj Brčko Distrikta je zanimljiv jer smo imali vest da je svaki šesti odbornik počinitelj krivičnog dela (posle izbora 2024). To znači da oni, izabrani od naroda, iz skupštinskih klupa kontrolišu rad onih koji treba da ih tuže i sude im.

Što je napisao Jergović pre nekoliko dana: neslobodan svet uvek glasa za one koji tuku, protiv onih koje tuku.

Dakle, fenomen je jasan — radi se o masovnoj pojavi: mnogi znaju da čine krivično delo, ali samo neki budu uhvaćeni, samo neki odgovaraju pred sudom i samo neki budu osuđeni.

Svi u glas priznaju krivicu jer je to dobar pravnički savet da kazna bude blaža. S obzirom na to da u biračkim odborima sede različiti predstavnici političkih partija, ljudi različitog materijalnog statusa, obrazovanja i zaposlenja — posledice nisu iste iako su individualne.

Odgovornost pojedinaca je važna, ali ne i dovoljna da se lanac krađe prekine. Istraga bi imala smisla ako bi vodila do onih koji su takvo delovanje organizovali.

Očigledno je reč o organizovanom delovanju koje se redovno ponavlja, koje je nelegalno finansirano i za koje postoji plan (strategija) da se zadovolje potrebe naručilaca dela — političkih partija i kandidata. Svi su elementi iz definicije pojma organizovanog kriminala prisutni.

Nedosmileno, umesto demokratije imamo kleptokratiju (κλέπτω (kléptō) – krasti, imenica κλέφτης (kléftis) — lopov), koja u našem slučaju počinje na izborima. Sistem zasnovan na krađi i otimanju ima samo tri cilja: da ukrade, da sačuva ukradeno i da izbegne odgovornost za krađu.

Vladavina lopova donosi njima sitne, trenutne koristi i trajnu štetu za buduće generacije. Prevelika cena za premalu korist. Jer šta su milioni i milijarde maraka, ako nemate narod i državu. Vladavina lopova vodi nestanku države.

Kako to utiče na društvo i državu?

Da ne bismo zalazili u pravničke teme o sporosti sudskih procedura i neefikasnosti kaznene politike, govoriću o većim posledicama po društvo i državu. Posledice su, naravno, nesagledive i mogu se videti u kvalitetu školstva, zdravstva, bezbednosti, socijalne zaštite itd.

Ono što pak postaje trajna posledica jeste nepoverenje u sistem. Iz nepoverenja u izbore dolazi nepoverenje u institucije, pa samim tim i u celokupan sistem.

U ovom procesu građani nisu naivni i bez odgovornosti; njihova uloga je značajna — ulaze u lanac koruptivne, kriminalne mreže i postaju deo procesa koji donosi trajnu štetu. Ipak, kroz ovaj proces nastaju ustaljeni obrasci ponašanja koji se sa izbora prenose na sve institucije u sistemu.

Kada se ponavlja ista prevara, bez prevelike štete za počinioce, tada se šalje poruka da je sve dozvoljeno.

Ako prestajemo da verujemo u izbore, prestajemo da verujemo i lekaru, učitelju, policajcu, sudiji, i to nas vodi da prestajemo da verujemo kolegi, komšiji, sestri i bratu. Tada društvo prestaje da postoji.

Kada poverenje kolabira, politika se pretvara u borbu za opstanak umesto u napor za poboljšanje društva (Ivan Krastev). Izbori u Bosni i Hercegovini često liče na borbu za opstanak ili imaju jednostavnu poruku: „Ko ne uđe u vladu, ići će u zatvor.“

A šta radi politička elita u ovom sistemu — ona podstiče tzv. strategiju izlaza. Ideja je da svako ko nije zadovoljan treba da ode; umesto „glasanja rukama“, njima više odgovara „glasanje nogama“.

To je strategija koju su najbolje sproveli jer su uspeli da pobede i da mnogi odu trajno iz zemlje.

Poruka koju nose izbori je vrlo jasna — sve izgleda skuplje nego što treba da bude. Prosečan čovek ne zna koliko košta izborna kampanja, ali zna da sve što vidi u kampanji, u medijima i na ulici, košta mnogo više.

Sve što vidi plaćeno je nezarađenim novcem i nije opravdano po zakonu. Manuel Kastels vidi ovo kao suštinski koren nepoverenja u institucije koji naziva „sunovrat“. I mi, kao i veliki deo zapadnih demokratija, zaista živimo sunovrat sistema, institucija, društva i međuljudskih odnosa. Država ne postoji, društvo je razoreno.

Ako i građani snose odgovornost, ista abolicija ne važi ni za intelektualnu elitu. Pojedinačna kritika, neki tekst i upakovane forme koje nešto kažu, a nikoga ne naljute, zaista su premali doprinos borbi protiv sistema koji se urušava. Premalo je jedan tekst za ovoliki problem.

Može se samo zaključiti stihovima Đorđa Balaševića: „…sorry, matori, krivi smo mi koji smo ćutali…“

Nastaviće se… do oktobra i od oktobra.

Piše: prof. dr Despot Kovačević, Fakultet političkih nauka Beograd