Vedrana Rudan o Tompsonovoj pjesmi: On pjeva za lovu a vi se palite i ložite

Književnica Vedrana Rudan, koja vodi najtežu bitku, napisala je kolumnu sa naslovom "Pjesma o zemlji koje više nema" u kojoj se dotakla aktuelne teme u Hrvatskoj - pesme Marka Perkovića Tompsona, koja se začula na dočeku rukometaša i koja će se, prema pojedinim navodima ondašnjih medija, navodno čuti i na inauguraciji.

U pitanju je pesma "Ako ne znaš šta je bilo", čiji je tekst književnica prenela na zvaničnoj Facebook stranici. Njenu kolumnu prenosimo u celosti:

"Uvek me ispočetka iznenadi kakvi smo mi Hrvatice i Hrvati. Na šta se palimo. Šta nas uzbuđuje. Tera nam penu na usta. Pa se delimo na 'njih' i 'nas'.

Kako ne vidimo da nas nema?

Tompson je digao na noge Hrvatsku, ma šta to bilo, svojom zaista dirljivom pesmom “Ako ne znaš šta je bilo”. Treba li za nju dobiti statuu jer je hit godine? Daaaaaaaa… Viču hiljade. NE, reže drugi.

'Ma, ljudi, pročitajte tekst pesme koja je himna naših rukometaša. Čujete li kako ovo zvuči? Himna ‘naših’ rukometaša. Gde žive ti 'naši', gde plaćaju porez? Znaju li ti 'naši' čija je Lika, čiji je Dubrovnik, Zadar, Šibenik...

"Ako ne znaš šta je bilo"

Kažu da sam lud, da je novo vrijeme
i da su prošli dani pjesama za tebe
a meni tako dođe nakon čaše vina

I da ih pitam je l’ to i vaša domovina
ti si rođen sine u vrijeme slobode
rasti da je braniš kad ti stari ode

Ako ne znaš šta je bilo nek’ ti kaže Lika
pitaj svaki kamen našeg grada Dubrovnika, pitaj Zadar i Kotare, zide Šibenika
ako ne znaš milo moje, upitaj heroje

Pitaj Dunav šta je bilo oko Vukovara
i Velebit, hladan kamen, nek’ ti odgovara
je l’ se Gospa Hercegovska suza naplakala
to upitaj milo moje putem do Mostara

Ako ne znaš šta je bilo

Je l’ moguće da ste zaspali na straži
zakletva barjaku da više ne važi
je l’ moguće da ste zavezali oči

I ne čujete tuđe korake u noći
ti si rođen sine u vrijeme slobode
rasti da je braniš kad ti stari ode

Zna li otac koji podseća svoga sina, sedeći uz čašu vina, na sve to što je nečije a danas je ko zna čije da ga sin ne čuje. Sin ga ne razume. Sin živi daleko. Raste zarobljen u tuđoj 'slobodi' i nema vremena razmišljati o 'barjaku' i je l’se Gospa Hercegovska suza naplakala.

Sin u Irskoj, Danskoj, Švedskoj, Norveškoj, Austriji robija da bi platio najam, kredite i školovao decu.

A tata? Tata koji je ostao ovde slep poziva na nove borbe i odbrane.Čega od koga? Ne vidi razbojnike revolveraše u saboru, ne vidi naše političare gangstere kojima se živo je*e i za Gospu i za barjak i za Split i za Dubrovnik.

Ne vidi banke koje mu deru tanku kožu, ne shvata da su naši “heroji” u odelima, vozeći besne džipove kojima ubijaju one koji nisu uspeli odavde pobeći, davno izvršili masakr na prostoru koji je nekad bio domovina tate koji plače uz čašu vina jer se rimuje sa domovina.

Treba li toliko žuči liti nad benignim pesmuljkom i razarajuće jezivim tekstom? Čemu. Tata iz pesme nije jedini slepac u ovome što neki nazivaju domovinom. Ima nas tri miliona. Zato se i palimo na tekst. Zato jer želimo verovati da nas ima, da smo ljudi, da postojimo.

Ma, jasno je, nije Tompson toliko glup. Čovek peva za lovu i to je legitimno i to ima smisla i treba mu dati sve moguće statue.

Ali mi… Zašto se mi palimo na čitavu priču? Zato jer je lakše sv**avati na suze i vino nego setiti se u kolikom si minusu, kako će te uskoro ovršiti, izbaciti na ulicu, kako te more glađu. Čiji je Dubrovnik, čiji je Zadar, čiji je Split…

E, moj narode…", napisala je Vedrana.

(Mondo.ba) Foto: Zorana Mandic/ATAImages