Modeli o kojima se samo pričalo u vezi Kosova

Razgraničenje, razmena teritorija, model "dve Nemačke", dvostruki suverenitet, podela teritorije ili model Hongkonga, ovo su samo neka od rešenja za problem "kosovskog čvora" koje su tokom poslednjih nekoliko decenija predstavljali međunarodni i domaći političari.

Srbija 30.09.2019 | 09:09
Modeli o kojima se samo pričalo u vezi Kosova
Ni jedna od ovih solucija do danas nije zvanično stavljena na sto, a u poslednje vreme najviše se govorilo o razgraničenju ili korekciji granica, i povremeno o modelu "dve Nemačke".

Predlozi za konačno rešenje kosovskog pitanja stizali su sa svih strana, iz Beograda, Prištine, i iz međunarodne zajednice, međutim ni jedan od predloga nije "kupio" sve tri strane te je većina predloga ostala samo "slovo na papiru".

Podela
 
Dobrica Ćosić je sredinom šezdesetih godina prošlog veka dao jedan od predloga za rešenje pitanja južne srpske pokrajne, međutim, pojedini stručnjaci navode da bi prihvatanje ovog Ćosićevog rešenja bilo diskutabilno sa strane međunarodnog prava.

Naime, Ćosić se zalagao za podelu Kosova na deo koji će pripasti Albancima i deo koji će ostati Srbima. Vremenom je predlog korigovao, ali je bazična ideja uvek ostajala ista.

"Ako bi put vodio ostvarivanju srpskog nacionalnog suvereniteta, odnosno otcepljenju Kosova i Metohije od Srbije i Jugoslavije, onda su neizbežni teški i tragični sudari i nesagledive istorijske nesreće i komplikacije" poručio je Ćosić na 14. sednici Centralnog komiteta 29. maja 1968.

Pregovori u Rambujeu

Mnogi analitičari pregovore u Rambujeu smatrajnu trenutkom koji je bilo najbliži postizanju rešenja po pitanju Kosova. Međutim, posle 17 dana diskusije pregovori su propali, a 24. marta 1999. godine je započelo NATO bombardovanje Jugoslavije.

Početku konferencije prethodili su meseci "šatl diplomatije" nakon koje je usledilo objavljivanje predloga mirovnog sporazuma, na čiji su sadržaj ozbiljne primedbe imali i Beograd i kosovski Albanci.

Delegacija kosovskih Albanaca, koju je na opšte iznenađenje ali i uz veliku podršku SAD predvodio do tada malo poznati šef gerilaca Hašim Tači, prihvatila je u načelu predlog sporazuma o rešenju kosovske krize koji je predložila Kontakt grupa. Delegacija Vlade Srbije, takođe, je načelno prihvatila predlog ali uz uslov da se ne dozvoli prolazak kroz zemlju trupama NATO-a i da međunarodne snage na Kosovu budu pod okriljem Ujedinjenih nacija.

Ni u poslednjem pokušaju, 22. marta, specijalni izaslanik SAD Ričard Holbruk nije uspeo da ubedi tadašnjeg predsednika Savezne Republike Jugoslavije Slobodana Miloševića da prihvati sporazum o Kosovu i razmeštanje stranih trupa u pokrajini.

Neuspešne razgovore sa jugoslovenskim predsednikom pre Holbruka, imali su i međunarodni posrednici za Kosovo Majorski, Petrič i Hil.

Dva dana kasnije, 24. marta, NATO-a je započeo bombardovanje SR Jugoslavije, što je posle 78 dana rezultiralo povlačenjem jugoslovenskih snaga sa Kosova i uspostavljanjem privremene administracije Ujedinjenih nacija u pokrajini.

Tri rešenja Zorana Đinđića

Premijer Đinđić je za rešenje "kosovskog čvora" predlagao više modela, a u tekstu pod naslovom "Strategija za Kosovo i Metohiju" stoji i rukom napisan deo gde piše "Vraćanje Srba, a ne Srbije".

Zanimljivo je da je Đinđić u ovom tekstu napisao i rečenicu koja nam i danas može poslužiti kao nauk: "Očigledno je čekanje najlošija opcija. Vreme radi protiv naših interesa na KiM."

U pismu nekadašnjem britanskom premijeru Toniju Bleru, istakao je da se pitanju Kosova mora pristupiti "bez odlaganja i na odgovarajućem nivou" te je tada ponudio nekoliko opcija.

"Prva opcija je federalizacija u kojoj bi Albanci i Srbi imali sličan status kao Muslimani i Hrvati u BiH. Ovo rešenje bi omogućilo dovoljno garancije Srbima da uživaju svoja prava u skladu sa samoupravom na Kosovu. Ovakvo konstituisano Kosovo bi imalo asimetričan status u odnosu na Srbiju – više od pokrajine, manje od federalne jedinice. Druga opcija, u slučaju da prva ne uspe, ugledala bi se na Kipar, sa teritorijalnom demarkacijom, ali nepromenjenim granicama. U ovom slučaju, Srbi bi organizovali svoj politički život uglavnom u severnom Kosovu. Treća opcija u slučaju da ove dve ne uspeju, biće promena granica sporazumom. U tom slučaju, srpska nacionalna zajednica bi dobila svoj deo teritorije.“

Plan po modelu Hongkonga

Kako je profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu i nekadašnji srpski ministar za Kosovo i Metohiju, Slobodan Samardžić, u razgovoru za BBC nedavno rekao, Srbija je vreme imala njegovog ministrovanja imala plan za rešenje kosovskog pitanja koji je bio ispisan na "20 stranica proreda jedan".

- Plan je trebalo da realizuje suštinsku, ali ne i formalnu, autonomiju Kosova po modelu Hongkonga. Podrazumevao bi maksimalne nadležnosti Kosova sem u oblasti spoljne i monetarne politike i zaštite ljudskih prava. Neozbiljno je reći da nije bilo drugih ideja - rekao je Samardžić i dodaje da je sam učestvovao u pregovorima 2006-2008.

"Plan je podrazumevao maksimalnu autonomiju kosovskim Albancima. Imali bi slobodu, ali ne i formalnu nezavisnost. Bili bi interno nezavisni od Beograda. To je bilo prelazno rešenje na 10 do 15 godina i bilo je predviđeno da se nakon tog vremena uradi provera gde smo. Ta provera bi bila upravo danas. Da je plan realizovan."

Taj plan je kako tvrdi Samrdžič bio objavljen na sajtu Vlade do septembra 2012. godine, te je bio javno dostupan.

Ahtisarijev plan

Nekadašnji finski predsednik Marti Ahtisari posredovao je u pregovorima oko rešenja pitanja Kosova te je čak 2008. godine dobio Nobelovu nagradu za mir za "višedecenijsko angažovanje i posredovanje u uspostavljanju mira i rešavanju konflikata na više kontinenata".

Poznat je njegov "međunarodni plan za Kosovo" koji je javnosti prezentovan 2007. godine.

Tim planom je predviđena široka autonomija za srpske opštine uz punu vlast Prištine. Ipak, nakon pritisaka iz Rusije i pretnje vetom, Savet bezbednosti UN-a je odbacio Ahtisarijev plan. U februaru 2007. godine Skupština Srbije, odmah po konstituisanju novog saziva, usvojila je većinom glasova Rezoluciju o Kosovu kojom su odbačeni svi stavovi iz predloga Ahtisarija.

No i pored toga što je Ahtisarijev plan odbačen mnogi ga smatraju osnovicom za proglašenje nezavisnosti Kosova 17. februara 2008.

Kosovo bi po ovom planu imalo otvorenu tržišnu ekonomiju sa slobodnom konkurencijom, pravo da ugovara i sklapa međunarodne sporazume, ali i pravo da traži članstvo u međunarodnim organizacijama, poput Interpola.

Bitna stavka za Srbiju bila bi da Kosovo ne bi smelo da traži ujedinjenje ni sa jednom državom ili delom neke države, poput Albanije.

Ahtisarijev tekst sadrži i deo koji govori o pravima srpske zajednice na Kosovu: u Vladi Kosova zagarantovano je jedno ministarsko mesto i jedno mesto zamenika ministra za Srbe, dok zakoni ne bi bili usvojeni ukoliko za njih ne glasaju i Srbi. Mitrovica bi bila podeljena na dve opštine – severnu i južnu.

Ahtisari plus

Švedski ministar spoljnih poslova Karl Bilt i Erhard Busek, bivši koordinator Pakta stabilnosti jugoistočne Evrope javnosti su predstavili plan poznat pod nazivom "Ahtisari plus".

Ovaj plan je sadržao odredbe prema kojima bi međunarodno vojno i civilno prisustvo na Kosovu trebalo da bude zasnovano na Rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1244, uz pomoć odluke generalnog sekretara UN, koji bi dao autoritet misiji EU u oblasti policije i pravosuđa.

Severu Kosova, Bilt je namenio sudbinu istočne Slavonije, odnosno postepene reintegracije severa u nezavisno Kosovo.

Izveštaj Ban Ki Muna - šest tačaka o UNMIK-u i raspoređivanju Euleksa

Izveštaj generalnog sekretara UN-a, Ban Ki Muna, koji je krajem novembra 2008. podnet Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, sadržao je plan u šest tačaka o UNMIK-u i raspoređivanju Euleksa. Time je praktično označen trenutak u kome je rešavanje pitanja Kosova faktički prešlo u ruke EU.

Policija i carina, kao i pravosudni sistem u zonama nastanjenim Srbima na Kosovu bili bi "pod kišobranom" UN-a. U zonama u kojima žive Albanci, policija, carina i pravosuđe radili bi sa Euleksom.

Prištinski planovi

Od trenutka ulaska međunarodnih snaga na teritoriju Kosova albanska strana u većini pregovora govori o potpunoj nezavisnoti Kosova.

U februaru 2010. godine, održan je skup pod nazivom "Sabor Srba sa Kosova i Metohije" na kojem je odbačen plan tadašnjeg šefa misije EULEX-a, Pitera Fejta i Hašima Tačija o integraciji severnog dela Kosova i Metohije.

U javnosti je poznat i plan Bedžeta Pacolija, ministra spoljnih poslova u privremenim kosovskim institucijama kojim je predviđano da se sever KiM pretvori u slobodnu ekonomsku zonu, poput zone Džebal Alija u Dubaiju.

Zajednica srpskih opština postala je aktuelno pitanje 2011. godine, a dve godine kasnije zagarantovana je Briselskim sporazumom, međutim, do ova ideja nikada nije sprovedena do kraja.

Ideje o kojima se i danas priča

U javnosti se poslednjih godina spekulisalo o tri moguća rešenja pitanja Kosova.

- Modelu dvostrukog suverentieta po kome bi Kosovo očuvalo teritorijalni integritet, ali Srbija bi uživala neki suverenitet nad kosovskim Srbima i srpskim crkvama.

- Model razgraničenja je još pre 10 godina pomenut u javnosti, kao jedna od opcija daleko starijeg modela - podele. Po njemu, ideja bi bila da se zna šta je na Kosovu “srpsko”, a šta “albansko”. Ovaj model su više puta u javnosti pominjali i Vučić i Tači.

 Model dve Nemačke, suština modela je da se situacija reši kao svojevremeno situacija sa Zapadnom i Istočnom Nemačkom, državama nastalim nakon Drugog svetskog rata u vreme blokovske podele sveta, koje se nisu međusobno priznavale, ali su bile članice Ujedinjenih nacija i na tom putu se nisu međusobno blokirale.

Iza ovih ostaje maksimalistički model po kome Priština ne želi promene granica, ali traži stolicu u UN-u, članstvo u međunardonim organizacijama, da Srbija ne blokira Kosovo nigde, ne lobira za povlačenje priznanja.

Poslednjih nekoliko nedelja pričalo se i o predlogu Gregora Koplia, direktora Instituta za strateške studije u Vašingtonu po kome bi "u zamenu za deo kosovske teritorije Srbija dobila izlazak na more". Naime, Kopli smatra da kada bi se Srbiji vratio onaj deo Kosova i Metohije, gde je većinski srpsko stanovništvo i kada bi bio napravljen koridor do zapadne Albanije, kako bi Srbija dobila izlaz na more, "onda bismo imali dobitnu kombinaciju između Srbije i Albanaca, bilo onih sa Kosova, bilo onih iz Albanije".

Ipak brojni politikolozi smatraju ovaj predlog trenutno ni malo nije primenljiv

(Blic)

Komentari / 3

Ostavite komentar
Name

mecke

30.09.2019 09:56

Dobar članak, ali ništa od svega, sve dok SAD priznaju Kosovo kao nezavisnu državu Albanci nemaju potrebe da rješavaju bilo šta sa Srbijom. Najbolji primjer je BiH, Srbija je davno priznala BiH kao državu ALI od toga BiH nema nikakvu korist, današnji član predsjeništva BiH M. Dodig je gradio političku karijeru na mržnji prema toj istoj državi, on je zastavu BiH bacao sa stola prije 11 godina, iako je Srbija priznala BiH ona NIKADA nije upozorila Dodiga zbog njegove retorike, naprotiv Beograd je podržavao Dodiga i aplaudirao mu na njegovoj retorici. Prema tome, priznanje Srbije nije nikakav poseban dobitak i to Albanci na Kosovu dobro znaju. Zamislimo obrnutu situaciju, da je Srbija ISKRENO priznala BiH, da je upozoravala Dodiga na njegovu retrogradnu politiku, da ga je sankcionisala...tada bi situacija za Kosovo bila puno bolja, u tom slučaju priznanje Srbije bi imalu PUNO veću "težinu". Nažalost za mnoge je politika "spisak želja" ali to nije tako, politika je "umijeće mogućeg".

ODGOVORITE
Name

Aqua

30.09.2019 10:36

Odlican komentar.

Name

Labud

30.09.2019 13:43

Dodik je svojom politikom vise nanio stete Srbiji,a sve se to odrazilo na relaciji Beograd -Pristina.Sto god Srbija trazi na Kosovu Albanci upiru u RS i Dodika govoreci da ne zele nikakvu RS na Kosovu.Upravo ta podrska Dodiku od strane Srbije se obila Srbiji o glavu i Srbima na Kosovu.