Ne plači, Điđi, nisi sam: Najboljih 11 bez trofeja LŠ...

Zajedno bi se šetali do njega. . .

Fudbal 12.04.2018 | 20:45 Neutralnim ljubiteljima fudbala onakav kraj četvrtfinalnog okršaja u Madridu zbog njega je verovatno najteže i palo. Zbog Đanluiđija Bufona. Svako ko voli fudbal obožavao je Điđija.  Pa čak i ako je mrzeo Juventus, ne bi mu bilo toliko žao ako bi se torinska Stara dama popela na krov Evrope zato što bi to značilo da Bufon ide u penziju sa onim jednim velikim peharom koji mu je nedostajao.

Fudbal je ipak surova rabota i ne mari za emocije, nego samo za rezultat, a on kaže da je Bufon svoju posledju sezonu u Ligi šampiona završio u četvrtfinalu, porazom od Reala, isključenjem posle kontroverznog penala sviranog zbog prekršaja Medija Benatije nad Lukasom Vaskezom.

Điđi je bio besan, svom snagom je opleo po sudiji Majklu Oliveru, ali sve to neće promeniti ishod meča. Ni činjenicu da Bufon u penziju ide kao svetski prvak sa Italijom iz 2006. godine, ali bez trofeja Lige šampiona.

Boli, ali nije jedini koji je to morao da istrpi. Štaviše, podugačka je lista velikih majstora fudbalske igre koji nisu imali sreće da podignu “ušati” pehar. Kažemo sreću, jer većina ih je igračkim kvalitetom zaslužila sva moguća priznanja. Ali mnogo stvari treba da se poklopi da bi se uzelo ono najvrednije u klupskom fudbalu, a ni mnogim velemajstorima se nije poklopilo.

Otud i jedna logična tema, kada bi sastavljali najbolji tim od igrača koji nisu osvajali Ligu šampiona ko bi tu uleteo? Tim je impresivan!

Na golu naravno Đanluiđi Bufon, džaba mu finala iz 2003, 2015. i 2017. godine. Prvo Milan na penale, pa Barselona i prošle godine Juventus nisu mu dozvolili da se popne na sam vrh.

Defanzivna četvorka kao stena čvrsta: Lilijan Tiram, koji je igrao uz Bufonau tom finalu iz 2003, Fabio Kanavaro, nije čak ni igrao finale, Lotar Mateus (stao na poslednjem koraku 1987. i 1999), te Đorđo Kjelini. Trojica igrača Juventusa u poslednjoj liniji, uz golmana, dovoljno svedoče o Juventusovoj tragičnoj sudbini u poslednje dve decenije u Ligi šampiona.

Pritom, ni njih četvorica nisu jedini iz Juventusa, jer trio u veznom redu počinje sa još dvojicom - Pavelom Nedvedom i Patrikom Vijerom. Istina, ovog drugog više vezujemo za Arsenal ili kasnije Inter, dok je u Torinu proveo samo jednu sezonu. Milan je napustio usred sezone u kojoj su Neroazuri i osvojili Ligu šampiona, ali njemu se ne piše.  Nedved je najbliži bio te 2003. godine, mada finale nije igrao zbog kartona u sudaru sa Realom. I da ne bude da je baš ceo vezni red rezervisan za Juventusove igrače:Frančesko Toti u timu. Svi već znate za princa Rima. Bilo bi pomalo ironično kada bi nekim čudom baš sad Roma uzela taj pehar, tek pošto je Toti otišao u penziju.

U napadu, još tri asa: Zlatan Ibrahimović - i o tome sve znate, pa veliki Ronaldo (ni on nije igrao finale), na kraju i Ernan Krespo, koji je čak bio i dvostruki strelac u onom epskom istanbulskom finalu Milana sa Liverpulom samo da bi u drugom poluvremenu gledao kako se topi prednost Rosonera od tri gola razlike.

Naravno, još mnogo je velikih majstora koji bi mogli da konkurišu za mesto u ovom timu, ali utisak je da je ovo 11 najvećih. A ako vam to nije dovoljno, na klupi bi mogli da sede Denis Bergkamp, Sesk Fabregas,Mihael Bala, Filip Koku, Rud Van Nistelroj… Sa dirigentskom palicom ko drugi nego Arsen Venger sa svojih 19 sezona u eliti i finalom iz 2006. godine.

Pada li vam još neko na pamet?

Izvor: mozzartsport

FOTO: Action Images