Stolica: Mnogo je u fudbalu ljudi kojima nije mjesto u sportu!

Ali hajde da mi sami pokušamo da stvorimo bolji mikrokosmos! Jer iz zdrave konkurencije rodiće se kvalitet, smatra Ilija Stolica.

Fudbal 12.08.2017 | 11:45 Nije semantička, već fudbalska debata. Ali traži se definicija. Šta je to normalno, a šta nenormalno? I kako to da ono što je normalno u ozbiljnim fudbalskim zemljama postaje nenormalno kad se primeni na Superligu? Ilija Stolica, čovek koji je pokrenuo celo pitanje očitavši Partizanu lekciju iz modernog fudbala, zna samo da neke stvari moraju da se menjaju. Nema odgovore na sva pitanja, pa se vodi onom starom: misli globalno, delaj lokalno.

"Znam da u fudbalu ima mnogo ljudi kojima uopšte nije mesto u sportu, ali svi mi iz struke, treneri, igrači, pa i vi mediji, treba da se borimo za neki boilji, zdraviji ambijent. Jer ako izuzmemo one tvrdokorne navijače, verujem da bi većina istinskih ljubitelja sporta volela da bude više ovako neizvesnih, kvalitetnih utakmica. To bi bilo fenomenalno za srpski klupski fudbal, pa i za našu reprezentaciju, jer smo na kraju krajeva svi mi - bez obzira da li su nam boje crne, crvene ili roze - u službi te reprezentacije. I hajde onda da se bar mi potrudimo da tim pravim ljubiteljima sporta, a duboko sam uveren da su oni ipak u većini, ceo doživljaj učinimo lepšim", kaže šef struke Voždovca na početku mini intervjua za MOZZART Sport.

Možda zvuči previše filozofski kada dolazi od jednog fudbalskog stratega, ali problemi u srpskom fudbalu toliko su veliki da zaista zahtevaju filozofsku raspravu. Ovde su stvari u korenu postavljene naopačke. I tu nema jednostavnog rešenja. Ali ima jednostavnog početka.

"Uvek sam na strani struke, igrača i verujte mi da tu ima mnogo kvaliteta. Problem je na drugim nivoima i na to ne možemo da utičemo. Ali možemo da uradimo ono što je do nas. Da tim igračima usadimo osećaj da i ovde mogu da uz jasan plan i zahteve napreduju kao igrači i grade te svoje karijere. Jednom rečju, da stvorimo neki mikrokosmos u kome oni mogu da se osećaju kao sportisti".

Nije uvek lako. Niti je Voždovac ni prvi ni poslednji uslovno rečeno mali klub čiji će se uspeh osporiti njegovim jednačenjem sa neuspehom favorizovanog rivala, a to su po pravilu - Crvena zvezda ili Partizan. I jedni i drugi mogli su da u poslednjih nekoliko meseci uvide koliko je pogrešno previše se uživeti u tu ulogu kad je preko puta Voždovac.

"Meni malo smeta kada se kaže da smo mi uzeli Partizanu ili Zvezdi bodove. Nismo ih mi nikome uzeli, nisu to njihovi bodovi. Mi smo ih osvojili!", kategorički će Stolica čiji tim je proletos praktično uručio šampionsku titulu Partizanu, a u četvrtom kolu Superlige dozvolio Crvenoj zvezdi da večitom rivalu odmakne na tabeli.

Pitanje je dakle ugla iz kog se situacija posmatra. I Zvezdi i Partizanu Voždovac je i uzeo i dao.

"U fudbalu je normalno da dođu i usponi i padovi. Pa i u najvećim klubovima, dakle i u Zvezdi i u Partizanu. I to bi sve trebalo da je normalno, ali se kod nas nažalost to ne shvata tako, pa se stvara ogroman pritisak na igrače i na struku, posebno naravno kod večitih rivala. I onda taj pritisak prelazi granicu konstruktivne i dobronamerne kritike i dovodi do anomalija koje nisu dobre", smatra Stolica.

Nastavlja u dahu…

"Baš sam kod vas pročitao da ovakve utakmice najviše koriste večitima i to i jeste tako. I kada bismo sve to posmatrali na jedan normalan način, manji bi bio pritisak i na sudije i na večite i sve bi izgledalo mnogo drugačije. Međutim, kod nas nema dovoljno svesti da se to prepozna na takav način. Ima tu mnogo ljudi koji sport ne razumeju na pravi način. Jer iz zdrave konkurencije se stvara kvalitet koji bi na kraju svima koristio. I kvalitativno, pa i finansijski na kraju krajeva".

U najdirektnijem smislu ipak najviše je koristilo baš Voždovcu. A nije uvek situacija bila tako idilična. I nije se ništa slučajno desilo.

"Da podsetim da smo, kad smo moj stručni štab i ja došli - namerno ističem ceo stručni štab jer je u modernom fudbalu neozbiljno čak i pokušati da sve radiš sam - zatekli Voždovac koji strepi za opstanak. Imao je mislim sedam poraza u nizu. U narednih deset utakmica do kraja te polusezone upisali smo sedam pobeda, dva remija i jedan poraz. Još važnije od toga je što smo sve to učinili kroz dobru igru. Trener treba da se zabrine čak i ako ima rezultate, a nema igru", podseća šef struke Zmajeva.

Ima i čime da potkrepi ovakve reči.

"Sad mi je baš jedan vaš kolega rekao šta statistika kaže. Istina, ona može i da zavara, ali kao treneri ne smemo samo da se zanosimo ličnim utiskom, nego moramo i da malo detaljnije obratimo pažnju na te parametre. A statistika kaže da otkako smo moj stručni štab i ja stigli, da Voždovac ima najveći posed lopte u celoj Superligi, najviše napadačkih akcija i najviše tačnih pasova. Pritom smo treći ili četvrti u ligi po broju šuteva. Na tome insistiramo. Na posedu lopte. I to se vidi kroz rezultate. Sve to naravno ne bi imalo smisla da nema ove grupe momaka koja ne samo da je prihvatila ideje, već i i nadgradila, a to je za trenera najlepši osećaj".

Za igrače su verovatno najlepše pohvale sa svih strana. Pa i ne čudi što su u jučerašnjim izjavama i iskusni golman Zoran Popović i najmlađi Zmaj Filip Stuparević prilično optimistički govorili o nastavku sezone, bez straha da kao jednu od ambicija pomenu i plasman među četiri najbolja u ligi, odnosno izlazak u Evropu.

"Moj životni moto kao trenera, čoveka, brata, oca, sina… Jeste da život bez cilja nema smisao. A ovi momci su ga sami postavili i to me raduje. Posebno me raduje što su to rekli i onaj koji je među nosiocima igre - jer Popović je po meni reprezentativni kalibar golmana - i onaj koji je najmlađi. I voleo bih da se malo više pažnje poklanja samom Stuparevićevom golu, nego kiksu protivničkog štopera. I ne samo Stupareviću, nego i Duronjiću, Srećkoviću, Filipoviću, Putinčaninu, da ne zaboravim sad nekog. Ozbiljan je to kvalitet u timu, a tim je u Voždovcu iznad svih nas", zaključuje Stolica.

Možda zvuči previše filozofski kada dolazi od jednog fudbalskog stratega. Ali možda i treba da izađemo iz kalupa i sagledamo širu sliku. Ako se ništa ne pokuša - ništa se neće ni promeniti. A nešto bi moralo da se menja.

Izvor: mozzartsport