Analiza: Gavrani, bunde, Kolina, Hil, Klatenburg... Bol i osmjeh fudbalskog sudije...!
Među njegovim usnama nalazi se vetar koji može da odredi sudbinu i raspoluti istoriju. U njegovim rukama naziru se boje strašnog suda: žuta, kojom se grešnik kažnjava i tera na pokajanje; crvena, kojom se zauvek progna iz društva civilizovanih...
Fudbal 08.01.2017 | 23:00
I kada tvoj tim pobedi, to je uprkos njemu. Kada izgubi, to je uglavnom njegovom zaslugom, a ne zbog taktike ili što onih jedanaest na terenu nisu trčali kada je trebalo i gde je trebalo.
U srpskom jeziku, na tribinama ovdašnjim, njegova funkcija je neodvojiva sa njegovom navodnom seksualnom (ne)orijentacijom.
Ali i pre toga, pre nego što da prvi znak, kada krkljavi razglas navede njegovo ime, složno će ustati navijači domaćeg i gostujućeg tima, deka koji prvi put na utakmicu vodi unuke zamotane u šalove, mladi par koji se na stadionu upoznao, bivši fudbalski menadžer koji i dalje misli za sebe da je skaut, klinci koji su došli da podivljale hormone izvedu na randevu s aromom urina, svi oni će ustati i početi da zvižde i da mu dovikuju uvrede. Da pričaju anegdote o bundama od nerca i ljubavnicama sa crvenim ružom na usnama, kojima se nekada, recimo u bivšoj Jugoslaviji, “završavala” njihova blagonaklonost. (Druga opcija bile su otvorene pretnje ili šikaniranje koje bi se, u nižim ligama, moglo završiti i begom kroz kukuruze)
Sudija ništa drugo nije ni zaslužio. Čak i velikani, Ken Aston, Karolj Palotai, Šandor Pul, Mišel Votro, Serđo Gonela, pa Gotfrid Dinst koji priznaje fantomski gol na Vembliju, a dve godine kasnije zaustavlja Jugoslaviju da ne postane evropski prvak, svi oni su zaslužili sve što im se dogodilo, misli ceo stadion, svaki stadion, na svakoj utakmici, na svakom takmičenju.
Galeano je rekao da je u prvih stotinu godina fudbala arbitar nosio crninu jer mu je bilo žao sebe. Posle, posle su se obukli u šarene odore. Da sakriju svoju tugu i bol.
No bilo je, valjda, samo pitanje vremena kada će i oni, potlačeni otkako se odigrao prvi zvanični fudbalski meč, poniženi otkako je prvi debeli klinac u školskom dvorištu shvatio da nema talenta čak ni da stoji na golu, pa je, da ne bi držao lastiš devojčicama, rekao “Evo, ja ću da sudim!”, kada će i oni podići glavu. Kada će postati zvezde. Kada će, zamislite, napraviti prvi transfer.
Vest je od pre nekoliko dana: prilikom ovenčanja nagradom za najboljeg sudiju sveta, u Dubaiju, Englez Mark Klatenburg kazao je – u retkom intervjuu koji mu je dozvoljen – da razmišlja o tome da, kada mu istekne mandat u Premijer ligi, ode putem kojim se sve češće ide, stazama Karlosa Teveza i Oskara, i postane legionar na Dalekom istoku.
Dešavalo se i ranije da se oni, kao pravi plaćenici, iznajme, da se derbiji u državama koje nemaju čak ni jednog svog Mažića povere strancima, ali Klatenburgov slučaj bio bi nešto zaista posebno, šta god mislili o svakako najpopularnijem “čoveku u crnom” današnjeg fudbala.
Ah, uvek će biti onih koji će braniti sudije i govoriti da je ljudski grešiti, te da nijedan čovek ne može, koliko god mu pomoćnika dodelili – a svedoci smo da samo povećanje broja linijskih i drugih sudija nije donelo preveliko poboljšanje na terenu – pokriti više od 7.000 kvadratnih metara zeleniša i skoro stotinu minuta odsvirati sve baš kako treba. Ali uvek će biti i mnogo više onih koji će im sabirati, množiti, na kvadrat dizati greške, preoštre žute kartone i nesankcionisane startove, promašene ofsajde.
Ni 41-godišnji Mark Klatenburg, nazdravlje njemu nagrada, nije pošteđen kritike. Sudija je uvek u centru pažnje, kao da se sa svoda fudbalske pozornice u njega uperi najjači zrak svetlosti, a Klatenburg je sudija koji u tome posebno uživa. On potire onu frazu srpskih sportskih komentatora – da je najbolji onaj sudija koji se uopšte ne vidi na terenu. Klatenburg nije tu samo zbog igrača, on je tu i zbog sebe, i od prvog do poslednjeg minuta, nalik na glumca, zna gde su kamere i iz kojeg ga ugla snimaju i namiguje im. Eks-električar je uzeo taj buddy-odnos koji su i njegovi savremenici znali da gaje, to ćakulanje sa krivcima i kapitenima i menadžerima, i odveo ga na viši nivo privlačenja pažnje – njegovi pokreti kada odmahuje rukom ili klima glavom kao da su uvežbani ispred ogledala (o onom palacanju jezikom ka Pepeu da i ne govorimo!), kao da tu ništa nije slučajno ni spontano.
Sudija iz Durama – logično je, zato, da je navijač Njukasla, mada nikada nije sudio ni Njukaslu ni njihovim zakletim protivnicima, Sanderlendu – predstavlja novu, skoro (naglasak na skoro, vratićemo se na to) neistraženu teritoriju u džungli zvanoj moderni fudbal. Arogantan, svađalački nastrojen, neformalan, ortak, uspeo je da se uprkos tome popne na sam vrh lestvica Fudbalske asocijacije, Premijer lige, UEFA pa FIFA. Sada ga samo sezona-dve deli od masne ponude u juanima, gde će ga dočekati na izlazu iz helikoptera, na velikom stadionu, i aplaudirati mu.
Dobro, neće, ipak je on delilac pravde. Možda se budu okupili da ga izvređaju kako dolikuje njegovoj branši.
Nije da pre Klatenburga, naravno, nije bilo velikih sudija, čija je popularnost – uzmite tu reč s debelom rezervom – umela da traje i mimo predviđenih dva sata za fudbalsku utakmicu. Sem onih koje smo pomenuli, a koji su se urezali u kolektivno nesvesno navijača, skupa sa Babarogićem ili sa onim, kako se zvaše, pored čijeg je prezimena u novinskim izveštajima uvek stajalo da je iz Rijeke Crnojevića, počasno mesto tu mora zauzeti najpoznatija ćela u roze dresu, možda i jedini arbitar koji je bio nepodeljeno poštovan, ako ne i voljen, čak i kada je pravio greške. Pjerluiđi Kolina, najbolji izdanak italijanske škole suđenja – čija ćemo imena, tu oko njegove generacije, početi da pamtimo taman koliko i ona igrača: Stefano Farina, Stefano Braski, Alfredo Trentalanđe, Domeniko Mesina, generacije koja je izgorela u “Kalčopoliju”, kada su osuđeni ili iz fudbala sklonjeni i Masimo de Santis i Pjerluiđi Paireto, ovaj potonji zbog previše prisnih veza sa Lućanom Mođijem – biće prvi koji će snimati reklame i postati veći od pištaljke.
Ali ni on nije prava preteča Marka Klatenburga. Kolina je bio veliki, ali nije imao veliki ego, niti pokušavao da sebe napravi zvezdom: Italijan je bio zvezda jer je to zaslužio svakom utakmicom koju je sudio.
Mnogo, mnogo pre njih dvojice, bio je Gordon Hil.
Prvi čovek koji je crninu nosio kao da je poslednji krik mode, a ne kao odoru tužnog gavrana, zlosluitnice spremne da bude vređana koliko god da treba. Sudija koji bi, da nije trčao tuce kilometara svake subote, mogao da bude peti član Bitlsa. Serijski i seriozni psovač, ekstrovert, brkati roker sa otkopčanim dugmadima košulje – da, tada su sudije nosile majice sa dugmićima – ispod kojih bi virila bela majica.
Jeste se tada, između 1966. i 1975. godine, u Fudbalskoj ligi (današnji Premijeršip i Čempionšip) igralo muškije, ali opet je neverovatno da za tih deset godina Gordon Hilnikada nije dao crveni karton nekom igraču. Zato je bio prvi koji im je uzvratio istom merom, kasnije i prvi koji će izdati svoju autobiografiju. Igrači su psovali, pa je psovao i on, iako je bio profesor u srednjoj školi u doba kada je profesionalizam među sudijama bio futur drugi; unosili se pomoćnim arbitrima i rivalima u lice, pa se unosio i on; jednom ga je Rodni Marš iz Mančester Sitija uhvatio za glavu i udario ga o stativu, a ovaj je samo produžio svojim poslom; a posle utakmica odlazio sa njima – posebno sa Liverpulovim zvezdama Tomijem Smitom i Emlinom Hjuzom – na kriglu piva.
“Legendarni selektor Brazila Visente Feola jednom je rekao da u svakom sudiji mora da čuči jedan narcis. Siguran sam da je tako, a to posebno važi za ekstrovertne arbitre kao što sam bio ja”, napisao je Hil, rođen 1928. godine i još živ, u svojoj autobiografiji neprevodivog naslova “Give a Little Whistle”. “Ali čini mi se da sam to otkrio tek kada su počeli da stižu prvi uspesi, kada sam shvatio da postoji veliki potencijal za popularnost i u tome da budete sudija.”
Jednom prilikom, pronašli smo i to, igrač Milvola Ejmon Danfi požalio se što Hil nije sankcionisao jedan veoma oštar start nad njim.
“Znaš šta, prošle godine bi ti izbegao taj klizeći. J...i ga, omatoreo si. Vreme ti je za penziju”, uzvratio mu je sudija.
Šokantan jednako koliko i poštovan, Gordon Hil zbog svog kontroverznog i drugačijeg načina vođenja utakmica nikada nije, za razliku od Klatenburga, bio poštovan van Ostrva. Njegove metode bile su previše progresivne za FIFA, pa je kolona u kojoj se upisuju velika takmičenja ostala prazna.
I opet Galeano:
“On bi voleo da igra, ali tu privilegiju nikada nije imao. Kada ga lopta slučajno pogodi, ceo stadion mu psuje majku. Ali on ipak trpi sve, samo da bi bio na tom svetom zelenom prostoru, gde lopta lebdi i leti. (...) Žrtveni jarac za svaku grešku, uzrok svake nesreće, ali da ne postoji, navijači bi morali da ga izmisle. I što ga više mrze, to im više treba”.
Izvor: mozzartsport
Komentari / 0
Ostavite komentar