Intervju - Dejan Savić: Mi smo zemlja olimpijskih šampiona, ali...

...imaćemo najgoru klupsku sezonu u istoriji!!! Selektor zlatnih delfina za MOZZART Sport pričao o kontekstu izjave Andrije Prlainovića, „mađarskom modelu“, upozoravajući da su OI u Tokiju blizu i da, ako se nešto ne promeni, nije dalek dan kad neće biti vrhunskih rezultata reprezentacije.

Ostali sportovi 11.09.2016 | 22:45 Srbija je menjala državna uređenja kroz istoriju, ali je bila i ostala carstvo apsurda, pa se „slučaj vaterpolo reprezentacije“ savršeno uklapa u taj mozaik besmislenosti. Umesto da se šire na šampionskim lovorikama posle Rio de Ženeira, gde su dotakli večnost kao jedini tim u istoriji ovog sporta s objedinjenim titulama sa Olimpijskih igara, Svetskog i Evropskog prvenstva, u Svetskoj ligi i FINA kupu, selektor Dejan Savić i njegovih 13 veličanstvenih prinuđeni su da „prevode“i raščlanjuju izjavu jednog od njih.

Mada je Andrija Prlainović samo zavapio za osmišljenom i dugoročnom državnom podrškom klubovima, bez čije stabilnosti i kvalitetnog rada ne može (još dugo) biti ni vrhunskih rezultata nacionalnih ekipa, njegova više nego jasna poruka posle grandiozne pobede u finalu sa Hrvatskom doživela je toliko tumačenja i (zlo)upotreba (ne)pozvanih da je taj jedan emotivan monolog postao bitniji od istorijske plovidbe „plavih delfina“ do prvog olimpijskog vaterpolo zlata u analima nezavisne Srbije.

„Koliko god nam je bilo bitno da osvojimo olimpijsko zlato, koje nam je na neki način, kao što kaže Slobodan Soro (nekada golman Srbije, a sada Brazila, prim. aut), skinulo teret pređašnjih generacija, toliko nam uspeh iz Rija daje za pravo da (se) pitamo kolika je cena ove titule. U Brazilu smo ostvarili najveći mogući uspeh na reprezentativnom planu, ali ceh plaćaju klubovi. Ovakva nelogičnost znači da, realno, nema sistema i da je pravi ili poslednji trenutak da se vidi kakva je to strategija srpskog vaterpola. Ako je uopšte ima. Klubovi su bukvalno na izdisaju, iako smo u poslednjih pet godina imali dva evropska šampiona i jednog osvajača LEN kupa iz Srbije. Ne postavlja se ovde samo pitanje vaterpolo organizacije, nego celokupne struke, igračke baze, sistema treninga, selekcije i, na žalost, najosnovnijeg - novca“ - kaže na početku razgovora za MOZZART Sport trofejni selektor Dejan Savić.

Iako im nije posao da ih nalaze, on i momci koje vodi nisu bez ideja o tome kako stati na put velikoj disproporciji između ulaganja u reprezentaciju i klubove.

„Ljudi iz vaterpola, između ostalih i ja, skreću pažnju na celokupnu situaciju, apeluju za pomoć i daju sebi za pravo da
pričaju o kategorizaciji klubova. Prvo bi trebalo rangirati sportove po nacionalnoj važnosti, u trajanju olimpijskog ciklusa, a onda kategorizovati klubove u svakom od njih, s ciljem krajnjeg rezultata. Pa na kraju, na osnovu toga, deliti sredstva“.

Nekada i sam vrhunski vaterpolista, s rekordnim brojem nastupa za državnim tim, Savićzna šta priča i kada govori o važnosti ranog usmeravanja klinaca na sport.

„Nužno je ozbiljno vratiti sportske aktivnosti u škole, jer primarna selekcija treba da kreće od malih nogu. Kao nekada. Ja nisam selektor vaterpolo reprezentacije, kao što mi se zove radno mesto, zato što su to već selektirani igrači. Samo sam trener ljudima koje su „probrali“ i oblikovali, prvo, njihovi nastavnici fizičkog vaspitanja, a posle i treneri mlađih kategorija. Oni su pravi selektori“.

Osvajač evropske klupske krune s Crvenom zvezdom ne drži stranu Prlainoviću samo zato što je logično da treneri stanu iza svojih igrača. Ni on ni Andrija ne izmišljaju toplu vodu kada kažu da reprezentacija ne može bez klubova niti traže preko hleba pogače ako upozoravaju na alarmantno stanje u srpskoj ligi. Gde posle, svake sezone sve većeg, egzodusa najperspektivnijih u inostranstvo ostaju treneri skromnih mogućnosti i igrači limitiranog potencijala.  

„Pogrešno sistemsko ulaganje“ ne znači neulaganje, to je rečenica izvađena iz konteksta, jer država, resorno ministrastvo, premijer i predsednik izuzetno pomažu vaterpolo reprezentaciju sve ove godine. Problem je u nemanju sistema finansiranja klubova, nedavanju povlastica ili mogućnosti investiranja u sport, s olakšicama zainteresovanima da ulažu u njega“.

Ako nam je, kao zemlji, Evropska unija u svemu uzor, onda bi odnos jedne od njenih članica prema vaterpolu, sa istom trofejnom tradicijom kao Srbija u tom sportu, mogao biti ideja vodilja u rešavanju problema na toliko urušenoj klupskoj sceni da ekipe neretko rade u hladnoj vodi, termine za trening dele s rekreativcima, plate i premije nisu ni na nivou prosečnih mesečnih zarada u državi, zbog nemaštine se odlažu pripreme, a navijači skupljaju dobrovoljne priloge za odlazak na evropske utakmice.

„Model postoji i već neko vreme se uspešno primenjuje u Mađarskoj. Pošto vidim da imamo dobru saradnju s našim komšijama predlažem odgovornima da se makar u neformalnim razgovorima raspitaju za pomenuto rešenje i urade copy/paste istog. Naravno, prilagođenog ekonomskim prilikama u Srbiji“.

Vreme nije saveznik našeg najtrofejnijeg sporta, šta više opasno mu curi. I preti da kao kulu od karata sruši prebogatu zaostavštinu pređašnjih generacija, odnosno da ga odvede u amaterske vode.

„Ako se sve ovo ne desi i to ne sutra već juče onda nije dalek dan kad više neće biti vrhunskih rezultata reprezentacije ili će se dešavati smene pa na uštrp. Možda se nekome ova moja prognoza učini previše pesimističnom ili prenagljenom, ali mi iz struke moramo da razmišljamo i vidimo stvari mnogo unapred. Za nas su Igre u Riju već daleka prošlost, a Igre u Tokiju bliska budućnost. Ekipa, igra i uspesi se ne prave preko noći. Još manje slučajno. I zato ćemo biti u ozbiljnom problemu ako se stvari o kojima ovde pričam odmah ne pokrenu u pozitivnom smeru“.

To što sveže penzionisani reprezentativci Živko Gocić i Slobodan Nikić i njihovi saborci godinama uspevaju da se ne utope u moru problema ne znači da njihovi naslednici mogu unedogled da preplivavaju posledice propasti klubova, sa čijih bi „proizvodnih traka“ stalno trebalo da se izbacuju osvajači medalja.

„Ova reprezentacija, pri čemu ne mislim samo na trinaestoricu osvajača poslednjeg zlata nego na širi spisak sa 18 igrača, ima samo jednog momka iz domaće lige, što je ogroman hendikep. Iz dva razloga. Zbog toga smo u neravnopravnom položaju u odnosu na Italiju, Grčku i Mađarsku, čiji se svi ili skoro svi reprezentativci nalaze u njihovim nacionalnim prvenstvima. U isto vreme, mladi srpski igrači, kroz naše klubove, nemaju uz koga da stasavaju i stvaraju sebi lažnu sliku da su „zasluženo“ i uz malo truda došli do prvog tima“.

Za kraj još jedan paradoks iz usta čoveka koji nam je, nekada kao igrač a sada kao selektor ili trener, kako sebe radije zove, doneo toliko radosti.

„Mi smo država olimpijskih, svetskih i evropskih šampiona, a imaćemo najgoru ligašku sezonu u istoriji, ako je uopšte bude. Da ne pominjem probleme s ne baš sjajnom bazenskom infrastrukturom. Svesni smo da je Srbija zemlja fudbala i košarke, ali rezultati vaterpolo klubova Partizan, Crvena zvezda i Radnički to baš i ne potvrđuju, jer su oni, a ne neko drugi, doneli jedine evropske titule našem sportu u klupskoj konkurenciji u poslednjih pola decenije. Na žalost, to nije prepoznato od ljudi koji bi trebalo da se bave famoznim sistemskim ulaganjem u sport“, apelovao je, još jednom, čudesno trofejni selektor Dejan Savić.

Izvor: mozzartsport