EP: Ništa od bronze! Francuzi lakše preboljeli 1/2-finale!

Košarkaška reprezentacija Srbije zauzela je četvrto mesto na Evropskom prvenstvu, izgubivši u meču za bronzu od domaćina Francuske sa 81:68.

Košarka 20.09.2015 | 15:53

Izgubiti od moćnih "trikolora" nije strašno. Nije ni neočekivano, ipak su oni ušli u meč kao još uvek aktuelni prvaci Evrope, i to pred 24.000 svojih navijača. Tim prepun NBA igrača individualno je bio i ostao jači od našeg, no ono što je bilo tužno je - što naši igrači nisu ličili na sebe. Nisu ličili na ono što mogu, na ono što je oduvek krasilo ovdašnju košarku. "Duh igre", kojim su se dičile generacije, čak i kada im nije išlo, zasnivao se na timskoj igri. Na dobrom odabiru kada se šutira, zašto se šutira i odakle se šutira. Čak i kada se promašuje, red se znao. Pa, kad ne ide - onda ne ide. Ali, količina srljanja, individualni pokušaji i prerana nervoza zbog rezultatskog zaostatka, koji dugo nije bio neki strašan, detalji su koji su umanjilli fantastična ostvarenja ove ekipe u vidu sedam uzastopnih pobeda kojima su otvorili ovo takmičenje. Izgubiti meč - uopšte nije strašno. Nije strašno izgubiti ni dva, ona najvažnija. Ali, ovako odjednom - izgubiti identitet, to em košta, em boli.

Evo kako se do tog bola i došlo.

Čudno je počela ova utakmica, iz više razloga. Najpre, i jedan i drugi tim su, pomalo očekivano, delovali zbunjeno. Da, očekivali su i jedni i drugi da će nastupiti u nedelju, 20. septembra, poslednjeg dana prvenstva, no ne u dva popodne, već uveče, u borbi za zlato. Ostala su oba ta tima bez direktnog plasmana na Olimpijske igre i to polufinalnim porazima koje nisu očekivali, ma koliko bili svesni težine svojih zadataka. Pa opet, ono što su isprva pružili bilo je školski primer "vezanih ruku", ali i odsustva neke naročito kvalitetne timske igre, u kojoj se mnogo toga završavalo ili individualnim rešenjima, ili "2-na-2". Tu do izražaja obično dođu bolje fizičke predispozicije, a kako su Francuzi u tome malo bolji od ostatka evropske konkurencije, logično - poveli su, tim pre što su "orlovi" izuzetno loše i birali pozicije za šut, a i realizacija im nije bila ni za kakvu pohvalu.

No, onaj čudniji deo priče bio je vezan za arbitre. Jer, kako objasniti da nijedan član sudijske trojke ne vidi rukometni trokorak Tonija Parkera, ali vide da je on fauliran kada je napravio treći korak? Kada su "svirali" i ofanzivni faul Simonoviću, istina - jer je rukom obgrlio struk jednog od dvojice čuvara između kojih se provukao, našem selektoru je "pukao film". Zbog prigovora je dobio tehničku grešku, pa su Francuzi otišli na 10:5 sredinom prve deonice.

Nju je započela nešto drugačija postava Srbije nego onba koja je krenula u dvoboj sa Litvanijom. Selektor Đorđević je iz početne petorke "sklonio" Kalinića i Kuzmića, pa su umesto njih Simonović i Raduljica bili saigrači Teodosića, Markovića i Bjelice, koji su zaigrali i u polufinalu od starta. Ipak, to što niko od njih nije uspeo nešto naročito da se istakne u napadu, nije bilo za osudu - jer su se svojski trudili u odbrani da zaustave rivala koji je imao ogromnu podršku sa tribina u Lilu. Parker, De Kolo, Batum, Dijao i Gober su i izgradili pomenutih "+5", a onda je počela nešto konkretnija igra srpskog napada.

Bjelica je sa četiri uzastopna poena najavio "povratak u život", pridružio mu se na kratko Erceg, da bi pet poena u nizu razigranog i rešenog Bogdana Bogdanovića, omogućili nerešen rezultat (16:16) na kraju prve deonice. A tamo gde je Bogdana zaustavio obavezni predah, on je nastavio kada je odmor prošao. Dao je još četiri poena, ukupno devet zaredom, pa je Srbija prvi put povela, otišavši i do 20:16. Međutim, košarka je igra u kojoj je jako važan kontinuitet, a on je ponovo nedostajao našima.

Bjelica i Teodosić su do 15. minuta promašili sve svoje šuteve sa distance, ukupno šest, a selektor nije baš najbolje uspevao da objasni svojim izabranicima da to što želi modernu košarku ne znači da treba dvaput češće šutirati trojke nego dvojke, naročito kada taj šut iz daljine baš i ne ide (u jednom trenutku bilo je 4/16). Trud je postojao, ne i visok nivo razboritosti kako okončati akciju, pa se dešavalo da idealno "kruženje lopte" i potpuno sluđivanje suparnika - okončamo košem za sekundu zakasnelim, jer je vreme za napad isteklo, ili da posle dve trojke Markovića - on šutne treću sa skoro devet metara, onako, iz čista mira (i - ne pogodi). Zapravo, kako smo igrali u završnom delu druge deonice, pravo je čudo da su Francuzi napravili samo seriju od 10:0 i poveli sa 37:28. Ipak, trgli su se "orlovi", Đorđević je dva minuta pred veliki predah u igru konačno ubacio Kalinića (kome je protiv Francuza, u velikoj četvrtfinalnoj pobedi na prošlom Mundobasketu, ukazao 23 minuta šanse), pa su uz trojku Bjelice i, nažalost, i dalje lošu Kalinićevu realizaciju slobodnih bacanja, srpski igrači smanjili zaostatak na "-5".

To što su se naši malo trgli, pre svega vrativši se timskoj igri u napadu, u kome je, istina, samo Bogdanović pogađao iz igre u prvih pet minuta treće četvrtine, nije bilo dovoljno. De Kolo je nosio "trikolore", a kada bi on pogrešio, usledila bi "dopuna", nekada i u vidu atrakcija tandema Parker - Batum. Zato je prednost domaćina bila konstantna, popevši se na "+9" posle tri uzastopna promašaja naših. Ti novi "crni minuti", kojih je bilo čak 16 u polufinalnom porazu od Litvanije, potpuno su pomeli ono malo smisla koje je postojalo u napadima "orlova".

Jer, kako objasniti da se za 28 minuta igre šutne 21 puta za tri poena, a samo 13 za dva? Sa očajnim odabirom šuta, srljalo se iz greške u grešku, a povratak je postajao sve veća "nemoguća misija" kako je vreme odmicalo. Onih 53:39 na semaforu u tom 28. minutu možda je najbolje oslikavalo koliko gubljenje sopstvenog identiteta košta.

U poslednju četvrtinu ušlo se sa velikih 58:44 u korist Francuza, koji su u finišu treće deonice kažnjavali brojne ofanzivne greške "orlova", koje je samo "rvanje" Raduljice sa domaćim gorostasima održavalo u životu. On se potom zaista razgoropasio, podigavši samopouzdanje saigračima sasvim dovoljno da oni priđu na 60:51, iskoristivši tako na najbolji način odmaranje Tonija Parkera.

Dobro je bilo i što su za samo tir minuta francuski košarkaši "izašli iz bonusa", pa je svaki naredni njihov prekršaj slao naše na liniju penala, a loše je bilo što je i pored bolje igre "orlova", njihov suparnik uspevao da nađe odgovor. Na dobru Markovićevu odbranu - usledila bi blokada njegovog šuta. Na dobru kolektivnu defanzivu, usledila bi Batumova blokada Bjeličinog pokušaja iz prodora. Čak i kada bismo dali dva poena, našao bi se neko, poput Furnijea, koji bi trojkom vratio dvocifreno vođstvo, kažnjavajući nove naše promašaje sa linije slobodnih bacanja.

Tako se ušlo u poslednja tri minuta, koja je "otvorila" trojka Bjelice, za prilazak na 69:59. No, odgovor bi i tada stizao, u vidu Goberovog koša i pored prekršaja, ili u vidu Dijaove trojke, pa se sa tih "+13" publika naslađivala, a naši polako mogli da razmišljaju o odlasku kući.

Ipak, mnoge dileme ostaju. Da li treba biti zadovoljan onim što su uradili na Eurobasketu? Nije mala stvar biti četvrti u Evropi, ma koliko ovde bilo ljudi koje bi samo zlato zadovoljilo. Da li je ostalo mnogo o taktici, "tempiranju forme" i korišćenju raspoloživih igrača? Naravno, čak i pored činjenice da je u ovoj zemlji "svaki čovek veći selektor od selektora". Na zalaganju momcima nema šta da se zameri. Ali, ne počiva košarka samo na tome, već i na tome kako su vođeni a i kako sprovode u delo ono što je bila zamisao. Ne treba možda nekoga proglašavati krivcem, jer je krivac teška reč, ali potraga za odgovornošću donosi mudre odluke. A upravo su one najbolji korak ka onome što nas čeka.