Dirljiva priča o mladom junaku, velikom heroju

Da je danas živ Spomenko Gostić - mali heroj sa Ozrena - za nekoliko dana, 14. avgusta, navršio bi 37 godina. Nažalost, pune 23 godine njegovo telo leži na seoskom groblju u Jovićima gde je Spomenko našao svoj već ni spokoj nakon hrabre pogibije u redovima Vojske Republike Srpske kao njen najmlađi pripadnik. 

I dok vreme prolazi sve je manje onih koji ga pamte, koji ga se sećaju i koji se dive delu ozrenskog dečaka. Ni jalova administracija - od opštinskog do republičkog nivoa - nije imala osećaj da Spomenka Gostića smesti na mesto koje mu pripada, u galeriju zaslužnih i da mu dodeli - po njegovom imenu - naziv bar jedne škole u RS. Tek prošle godine otkrivena bista u Doboju i jedan skromni spomenik na mesnom groblju u Jovićima otrgao ga je od definitivnog zaborava.

Da Spomenko ne bude potpuno zaboravljen brinu se njegovi Ozrenci, a i neznani ljudi koji se dive herojskom delu tadašnjeg plavokosog dečaka. Nedavno su njegovu večnu kuću i ostalih boraca iz Jovića obišli brojni meštani tog ozrenskog sela, koji su danas razbacani širom zamaljske kugle, neki u raznim mestima RS, Srbije, Evrope i prekookeanskih zamalja.

Došli smo da vidimo naše rodno selu, da obiđemno ceo ovaj napaćeni kraj gde sada ima više vehabija neko srpskog življa - okolinu Maglaja. Da položimo cveće i da evociramo uspomene na Spomenka i ostale borce iz sela, rekao nam je jedan od Jovića dok je brisao suze sa vlažnog lica.

Brutalnost ratnih zakona Spomenko je upoznao jednom prilikom kada je konjskim kolima naleteo na minu. Konji ginu, a on završava u bolnici. Čim je izvidao rane, opet se stavio na raspolaganje u redove VRS. I onda za Spomenka dolazi tragični kraj. Pada u tamu. Tačno 20. marta 1993. poginuo je na ratnom zadatku. Kobna je bila granata, ispaljena sa muslimanske strane, koju Spomenko nije preživeo.
Pre Jovića Spomenkov grob posetili su i neki nepoznati turisti iz Češke koji su iz medija saznali za tadašnjeg dečaka hrabrog i lavljeg srca.

Spomenko Gostić, podsetimo, živeo je kratko. Imao je, kažu njegovi poznanici, surov život. Na početku rata, 1992. umrla mu je majka sa kojom je ostao nakon što je Gostiće napustila glava porodice, Spomenkov otac. Bez roditeljskog staranja o Spomenku se brinula baka Vida koja je nešto kasnije poginula od granate ispaljene sa neprijateljske strane.

On se sav predao pomažući pripadnike VRS, a u svojim saborcima je našao svoju novu porodicu. Prve zadatke kao kurir obavljao je vojnički i besprekorno, a onda je unapređen za snadbevača hrane svojih starijih saboraca na linijama odbrane. Tada kao dečak od 13 godina vozio je konjska kola razvozeći tri puta obroke. Sa dva vranca spretno je jurio od rova od rova i nikada nije kasnio.

Još dok je bio ratnik, Spomenka Gostića upoznao je jedan bogati Srbin koji je živeo u Francuskoj. Ponudio mu je da ga prihvati i - usvoji.

Umesto da sada uživa u šetnji Jelisejskim poljima, Spomenkovo telo se nalazi na večnoj straži na - rodnom Ozrenu.

Izvor: Večernje Novosti