Marić: Tasovac je isti kao Maca i Gastoz

Ministra kulture sam zvao u „Parove“, ne razlikuje se mnogo od ostalih učesnika. Neki su čak otresitiji od njega. Kakvi god da su, neobrazovani, ali nisu glupi. Čak tvrdim da bi naš ministar bio jedan od manje zapaženih učesnika. Napadali su me razni kriminalci, tajni agenti, nenarodni režimi, a na kraju, eto, umalo da stradam zbog kojekakvih žena lakog morala.

Srbija 06.07.2015 | 11:08

Ljudi mi viču na ulici: „Mariću, pa ti si živ!“ Ne mogu da poveruju - ovim rečima započinje intervju za Kurir Milomir Marić, novinar i glavni i odgovorni urednik televizije Hepi, koja je poslednjih meseci osporavana zbog prikazivanja kontroveznog rijaliti-šoua „Parovi“. Marić tvrdi da se ministar kulture Ivan Tasovac ne razlikuje mnogo od učesnika pomenutog rijalitija.

- Kad čovek preživi infarkt, to je kao da se ponovo rodio. Trebalo je preživeti. Ispričaću vam jednu paradoksalnu situaciju u koju sam upao. Dan pre nego što mi je pozlilo u jednom restoranu bio sam na ručku s kardiologom dr Boškom Đukanovićem i on me je u šali zezao: „Kad ćeš ti da dođeš kod mene na sto“. Odgovorio sam mu: „Ma, neće to meni nikad da se desi.“ Sutradan sam dobio infarkt. Mnogi su me napadali i govorili da nikad u životu neću dobiti infarkt jer sam čovek bez duše i srca. Ali ovo što se dogodilo pokazalo je da ipak imam meko srce.

Kao premijer. Čini se da ste hteli da izvučete takvu paralelu?

- Pa, da... (smeh). Ispostavilo se da ipak nisam srca kamenoga i da mi niko ne može ništa. Iskreno, tako sam se i ponašao. Sa svojom logikom „udri brigu na veselje“, da mogu da prevaziđem svaki problem, da ismejem svaku opasnost, obesmislim sve. Očigledno nije tako. Mislio sam da sam zdrav kao konj.

Vaša profesionalna karijera novinara uvek je bila na ivici opasnosti. Ispada da su vam „Parovi“ na kraju ipak došli glave?

- Ceo život sam bio u smrtnoj opasnosti. Napadali su me razni kriminalci, tajni agenti, razne policije, nenarodni režimi... I ništa od svega mi ne naškodi, a na kraju, eto, umalo da stradam zbog kojekakvih žena lakog morala.

Rekli ste da niko ne treba da lažno morališe i da su učesnici „Parova“ samo ogledalo Srbije.

- Pa jesu. Ne možete tačno da kažete čime se svi ti ljudi bave. To su sve neke žrtve tranzicije. Ali oni nisu krivi što su takvi i što su dotakli dno života. Većina Srba je dotakla dno života tokom svih ovih godina. Ljudi su se prepoznali u njihovim sudbinama i zato je to i uspelo. Zato su i „Parovi“ u tržišnom smislu uspeli jer su učesnici ljudi nedefinisanih zanimanja. To je slika Srbije, hteli mi to da priznamo ili ne.

Izjavljivali ste da su vas pojedine vladike i političari zvali zbog „Parova“.

- Da se ne lažemo, svi su gledali. Nema akademika koji ne zna ko je Gastoz, ko su Maca Diskrecija, Ružica... A nijedna od tih osoba ne zna ime nijednog akademika. Kad je pobedio Gastoz, pitali su ga da li je ikad čuo za Matiju Bećkovića i on je rekao da nije, niti da ga to zanima. A i ne trude se da nešto nauče.

Nećete da kažete ko vas je zvao?

- Pa evo, ministar kulture Ivan Tasovac je izjavio da su „Parovi“ dno dna. Pozvao sam ga da učestvuje. On se od učesnika „Parova“ poput Gastoza, Mace Diskrecije ne razlikuje mnogo. Neki su čak bili otresitiji od ministra Tasovca. Kakvi god da su, neobrazovani, ali nisu glupi. Evo, čak tvrdim da bi naš ministar kulture bio jedan od manje zapaženih učesnika „Parova“.

„Parovi“ su jedna strana Srbije. Postoji i ona druga. Važite za nekog ko je učesnik mnogih događaja u novijoj srpskoj istoriji. Kako vam sada izgleda politička situacija u Srbiji?

- U Srbiji sada ima manje laži i maske su pale. S druge strane, ceo život sam sanjao kapitalizam, višestranački sistem, Srbiju okrenutu ka Zapadu. Svi ti pusti snovi pretvorili su se u pakao. Mislio sam da, ako već ne možemo da budemo kao Nemačka, makar ćemo uspeti da napravimo zemlju kao Italija.

I šta se ispostavilo?

- Civilizacijski, pre nesretnih ratova bili smo na mnogo višem nivou nego sad. Kad je Evropa rušila granice koje su stotinama godina stvarane u krvi, mi smo se vrteli oko nepostojećih granica. I svi normalni ljudi su se pitali da li smo normalni. Svi tobož veliki branitelji Srba su Srbima uništili živote. Oduševljeno smo birali svakog ko će nam uništiti život.

Recimo ko?

- Prvi put kad smo bili u prilici da izaberemo, birali smo Miloševića, a nismo videli kuda nas vodi. I sada posle svega žalimo za Miloševićem i s nostalgijom se i njega sećamo.

Zašto mislite s nostalgijom?

- Pa ipak je delovao kao ozbiljan čovek u odnosu na one koji su došli posle njega. E, oni su se obrukali još više. Đinđić je pokušavao nešto da uradi.

Iako je od zločina u Srebrenici prošlo 20 godina, nas to i dalje proganja. Zašto nam je posle 20 godina teško da sami sebi priznamo da se tamo dogodio genocid?

- Ceo 19. i 20. vek bili smo miljenici istorije i uvek na pravoj strani. Od ustanaka, koji su tada bili u duhu vremena, revolucija u Evropi, do herojskog učešća u Prvom i Drugom svetskom ratu. Prvi put na kraju 20. veka nismo se snašli i bili smo suprotstavljeni onome što je bio trend. Tako da smo iz ovih tragičnih ratova izašli sa crnom omčom oko vrata.

Niste odgovorili o Srebrenici. Šta biste rekli kada bi prosečnom srpskom tinejdžeru trebalo da objasnite šta se dogodilo u Srebrenici?

- Pre Srebrenice stvorena je crna legenda. Na suđenjima je dokazano nešto što smo mi znali i tada. Saznali smo za stravične zločine u Vase Miskina, da Markale nisu počinili Srbi, već druge strane u bosanskom ratu. To je bila predstava za svetske medije koja je trebalo da stvori crnu legendu o nama. Ti događaji su bili oni koji su nas koštali sankcija, blokade.

To su ispričane priče, a Srebrenica još traje.

- U tom kontekstu se desila Srebrenica. U vreme događaja u Srebrenici nazirao se Dejton. Niko normalan, bez obzira na to šta ja mislio o tadašnjem i vojnom i političkom vrhu Republike Srbije, niko nije bio toliko lud da planira genocid, da planira takav zločin kad je na vidiku bio mir. Očigledno da je trebalo da Srbi u te mirovne pregovore uđu s jednom stravičnom hipotekom. Ali na tom području je od početka rata bilo stravičnih zločina. Nikada nije razjašnjeno zašto je Naser Orić napustio Srebrenicu uoči ulaska srpskih snaga. Osvetnički duh koji dovodi do masakra u Srebrenici nešto je što nam ne služi na čast. I toga ćemo se stideti stotinama godina.

Kako, po vama, u kontekstu donošenja rezolucije o Srebrenici Srbija treba da se ponaša?

- Srebrenica je jedan zločin i prema presudama koje su donete zabranjeno je to relativizovati. Očigledno je da se sve dešava zbog instrumentalizacije kada treba pritisnuti vlasti Republike Srpske i pokušati da se neka od tekovina Dejtona ospori i suspenduje.

Vučić će, iako još nije ozvaničio odluku, po svoj prilici otići na godišnjicu u Srebrenici, dok je Nikolić potvrdio da neće. Ispada da Nikolić sve teške odluke ostavlja za Vučića.

- Za mene nije bitno ko će da ode, bitno je da neko ode. Često se Srebrenica koristila za političke pritiske. Srbi su još od Miloševićevog doba pod pritiskom međunarodne zajednice da se distanciraju od Srba preko Drine. Očigledno je da su svi nacionalni interesi legitimni osim srpskih. Nikada nismo uspeli da srpski nacionalni interesi budu priznati u svetu.

Da li političari na vlasti pokušavaju da, kako kažete, srpski nacionalni interesi budu priznati u svetu?

- Pokušavaju i sada, i Vučić, i Nikolić, i Dačić, a pokušavali su i mnogi pre njih. Nema šta nismo pokušali, da prkosimo celom svetu, pa smo kažnjeni. Onda smo počeli da se izvinjavamo. E, sad se postavlja pitanje da li svaki srpski predsednik treba da se izvinjava i Hrvatima, i muslimanima, Albancima i Amerikancima.

Treba li?

- Ne znam. Neko će uvek to da traži. Ali mora da se zna šta je mera. Još uvek nas smatraju malim Rusima na Zapadu, a Rusi nas ne priznaju za svoje. Prema poslednjim anketama, u Rusiji Srba nema među deset omiljenih naroda u očima Rusa. Pre nas su i Francuzi, Bugari, Amerikanci. Nigde nema Srba, a mi stradamo kao da smo mali Rusi.

Šta hoćete da kažete?

- Ne treba da dozvolimo da nas Rusi preprodaju Zapadu, već treba to da uradimo sami. Rusija i dalje igra tako na Srbiju. Instrumentalizuju srpsku situaciju u dramatičnim vremenima ukrajinske krize, novog hladnog rata. Srbija je postala igračka kojom se velike sile poigravaju.

Treba li da prestanemo da sedimo na dve stolice?

- Naš je problem što ne sedimo ni na srpskoj stolici. Nama je stolica ispod nogu davno izvučena. A posle se čudimo šta nam se dešava.

Ne čini li vam se da ste previše pesimistični?

- Srbiji nema spasa dokle god se ne pomiri s realnošću.

Da li se Vučić pomirio s tom realnošću?

- Vučić bar zasniva svoju politiku na realnim stvarima. Naročito spoljnu. Mnogi srpski vladari su se ponašali kao da Amerika uopšte ne postoji. Ako smo svesni ko vlada svetom, koje su to moći, onda Vučić pokušava pametno da odigra. Ali situacija mu ne ide u prilog. Nema sreće. Centri moći provlače tezu da je Srbija zbog svojih odluka poslednjih decenija izgubila moralno pravo da ima vlast na Kosovu.

 

ALBANCI I DALJE HOĆE „SMOKI“

Da li uopšte postoji način da se pitanje Kosova reši?
- Prvo i osnovno - Srbi moraju da naprave istorijsko pomirenje sa Albancima. Pomirili smo se sa svima u okruženju. U ovom trenutku kada vlada velika antisrpska kampanja na Kosovu, mi izvozimo na Kosovo više nego u Rusiju. Albanci su poslednji koji su istupili mentalno iz ovog okruženja. Hrvati neće da jedu „smoki“ iako je hrvatska kompanija većinski vlasnik „Soko Štarka“, ali Albanci zato hoće.

O NATO

Treba li, po vama, da Srbija uđe u NATO?
- To je već završena stvar. Ne može zemlja kojoj su svi susedi u NATO da ne bude njena članica.

Zašto je to Srbima teško da prihvate?
- Nama treba 30 izgubljenih godina pa da uopšte shvatimo šta je budućnost.

MARIĆEV SKENER

Tomislav Nikolić
Drži se Ustava kao pijan plota

Aleksandar Vučić
Radi ono što je trebalo da se uradi pre 30 godina, da je bilo sreće ili pameti

Ivica Dačić
Gledaćemo ga u još nekoliko filmova

Boris Tadić
Klinton mu je lepo rekao da bivši predsednici znaju sve tek kad postanu bivši

Bojan Pajtić
Bojim se da u samoodbrani ne internacionalizuje pitanje Vojvodine i da se komadanje Srbije nastavi

Čedomir Jovanović
Prvi je na vreme shvatio da je bolje biti tajkun nego političar

Izvor: Kurir