Da li je i kako propao eksperiment EU?

Spororazvijajuća kriza Evropske unije je velika priča koja retko dobija pažnju koju zavređuje.

Svijet 19.03.2015 | 18:27
Da li je i kako propao eksperiment EU?

Čak i događaji poput nedavnih terorističkih napada u Francuskoj, koji su uzrokovali smrt 17 ljudi, često su posmatrani zasebno od većih političkih, ekonomskih i socijalnih problema, koji već dugo muče projekat ujedinjenja evropskih zemalja sa ciljem da se iskoristi njihova zajednička ekonomska moć i izbegnu krvavi međusobni sukobi koji boje njihovu istoriju.

Na ekonomskom planu, žalosni učinak EU u proteklih šest godina sumiran je u decembarskom naslovu "Biznis insajdera": Evropa smrdi.

Velika recesija iz 2008. godine obelodanila je nekoherentnost ekonomske strukture EU, posebno njene jedinstvene valute, koja je talac razlika u ekonomskoj politici između suverenih zemalja.

Razlozi za ekonomske nevolje EU su brojni, ali nametljivo regulisana ekonomija i neprihvatljivo visoka državna potrošnja na velikodušnu socijalnu zaštitu su dva najvažnija.

Reforme ili nestanak

Kao što Jozef Jof iz nemačkog magazina Die Zeit sumira u januaru, "ove bolesti su duboko metastazirale u ekonomijama koje zaostaju po pitanju ulaganja, inovacija i konkurentnosti... Evropa kao celina počinje da liči na jednu veliku Grčku. Dugoročni podaci Evropi šapuću isto što i Grčkoj: reforme ili nestanak."

Sa društvenog aspekta, EU ugrožavaju dva trenda: demografski pad i koncentracija neasimilovane i nezadovoljne populacije muslimanskih imigranata.

Evropa je sve starija. Do 2030. jedan od četvorice Evropljana imaće 65 ili više godina, što predstavlja refleksiju njihove nemogućnosti da se razmnožavaju. To takođe znači i manje zaposlenih, što je faktor zbog kojega se imigranti ulivaju u EU u proteklih nekoliko decenija.

Kao što Ingo Kramer, šef Konfederacije nemačkih radnika, navodi: "Potrebna nam je imigracija zbog našeg tržišta rada i da bi se omogućilo da funkcioniše naš socijalni sistem".

Veliki broj ovih imigranata dolazi iz muslimanskih zemalja i sa sobom donosi religiju i društvene zakone radikalno drugačije od evropskih. Pored toga, evropske zemlje su učinile jalov posao kada je reč o asimilaciji imigranata u za njih nove kulture.

Isključeni iz tržišta rada i snabdeveni velikodušnim socijalnim izdacima, mnogi od ovih imigranata preziru svoje nove domove, pronalazeći privlačnu alternativu u religioznoj posvećenosti i sigurnosti koju im pruža radikalni islam.

Katastrofalna imigraciona politika

U Francuskoj, koja ima pet miliona muslimana, što je najveća muslimanska populacija u Evropi, najnoviji bestseler je delo "Le suicide Français" Erika Zemura, u kojem se govori o eroziji francuskog nacionalnog identiteta i suvereniteta.

Nakon napada u Parizu, novi roman Mišel Uelbeka Pokoravanje, koji opisuje Francusku pod vođstvom Muslimanske braće, odmah je stekao status bestselera. Ovi literalni uspesi nisu iznenađenje kada se uzme u obzir da, sudeći prema anketama Francuskog nedeljnika L’Express sprovedenim u 2013. godini, 74 odsto Francuza smatra da islam "nije kompatibilan sa francuskim društvom".

Slični sentimenti i političke reakcije se mogu pronaći širom Evrope i svi oni pozivaju na obnavljanje ponosa zapadne civilizacije i svojih nacionalnih identiteta, i zahtevaju ograničavanje imigracije i prisilnu asimilaciju muslimanskih imigranata.

Svi ovi ekonomski, socijalni i politički problemi nisu nepoznanice. Ipak, ovo nameće fundamentalno pitanje koje preti evropskom ujedinjenju od samog začetka te ideje Rimskim sporazumom iz 1957: šta je to što sadrži kolektivna uverenja i vrednosti koje mogu da formiraju temelje istinske evropske zajednice? Šta je to u šta svi Evropljani veruju?

Evropa i njene nacije upletene su u matriks ideja, ideala i hrišćanskih verovanja koji daju božanski karakter pojmovima kao što su ljudska prava, individualitet, političke slobode i jednakost. Danas je širom Evrope hrišćansko verovanje samo senka svoje prošlosti. Sve manje Evropljana redovno ide u crkvu; nedeljna posećenost se u mnogim evropskim zemljama meri najnižim dvocifrenim brojevima.

Osećaj pripadnosti zajednici ne može biti stvoren kreiranjem jedinstvene valute

Ni tokom proteklog veka različiti substituti za hrišćanstvo nisu uspeli da popune prazninu. Političke religije, poput komunizma i fašizma, ugušene su u krvi, ostavljajući iza sebe planine leševa.

Ni sekularna socijalna demokratija, sa svojim utopijskim idealima, narodu nije omogućila transcedentni princip, koji opravdava žrtvu zarad opšteg dobra; nije uspela čak ni da im ukaže na neophodnost razmnožavanja.

Zajednička posvećenost slobodnom vremenu, skraćenim radnim nedeljama i velikodušnim socijalnim programima nije nešto što zavređuje da oduzmete tuđi ili žrtvujete svoj život. Niti je to nejasna ideja transnacionalne EU, predvođene neodgovornim evrokratama iz Brisela i Strazbura.

Što je još važnije, ideja EU od početka je zavisila od relativizovanja patriotizma i nacionalnog ponosa, jer su oni bili viđeni kao put ka rigidnom "krv-i-tlo" nacionalizmu, koji je hranio nacizam i fašizam.

Ipak, svi ljudi su proizvod karakteristične mešavine kulture, jezika, običaja, istorije, tradicije i reljefa. Nekakav apstraktni ideal "postmoderne" EU koji bi prevazišao sve te zasebne identitete je od početka bio osuđen na sudar sa istinskim kulturološkim razlikama između evropskih nacija.

Ove razlike su postale očigledne tokom ekonomske krize u protekloj deceniji, kada su marljivi i štedljivi Nemci morali da subvencionišu ono što oni smatraju neradom i neodgovornošću Grka, a to je samo pokazalo da ima više toga što deli nego što spaja ova dva naroda. Osećaj pripadnosti zajednici definisanoj zajedničkim identitetom ne može biti stvoren kreiranjem jedinstvene valute.

Nacionalni ponos i samopoštovanje EU i ideologija njenih birokratskih elita nisu eliminisale i samo su uspele da ih privremeno gurnu pod tepih.

Sa hrišćanstvom na samrti i patriotizmom žigosanim kao neofašizam, nije ni čudo da Evropa nije uspela da pronađe ujedinjujući princip koji nadilazi prosti materijalistički komfor, koji za posledicu ima kontinentalno rasprostranjenu malaksalost koja se manifestuje u različitim propalim politikama koje prete projektu Evropske unije danas.

Rastući prezir prema nacionalnom ponosu i američkoj izuzetnosti, povlačenje hrišćanstva iz javnih ustanova, multikulturalizam i etnički separatizam, različite identitetske politike, kao i zahtevi mnogih Amerikanaca za većom potrošnjom na socijalnu zaštitu, preraspodelom bogatstva i intervencionistički nastrojenom ekonomskom politikom nas (Amerikance) vodi ka sudbini sličnoj evropskoj.

U svetu nasilnih ideologija i agresivnih autokrata, slobodni ljudi moraju imati nešto sakralno što smatraju vrednim uzimanja tuđeg ili polaganja svog života. Evropa izgleda kao da je izgubila te ideale i uverenja koja su je učinila braniteljkom slobode, demokratije i ljudskih prava. Amerika je preuzela tu globalnu ulogu, ali, ukoliko krenemo evropskim putem, ako ni sami više ne znamo u šta verujemo, ko će preuzeti naše mesto, zaključuje Brus Tornton sa "Huver instituta".

Izvor: Srbija Danas

 

 

Komentari / 3

Ostavite komentar
Name

JA

19.03.2015 18:54

Da mi to sve skratimo od EU profitira samo Germany i niko drugi!!!Svi i sve propada samo oni napreduju to je Fakt!!!

ODGOVORITE
Name

torabi

19.03.2015 20:34

Nijemci kad su počeli da gube novce su povukli ručnu, srezali troškove i rekli: "nećemo potomcima da ostavljamo dugove". Možeš pronaći tu izjavu na internetu. Za to Balkandartalci nemaju bioloških kapaciteta da shvate. Njemačka raste zato što ima Nijemce.

Name

MI

19.03.2015 19:51

PROFITIRA NJEMACKA ZATO STO LJUDI RADE DVA POSLA DA BI PLATILI SVOJE RACUNE A DRUGI SJEDE PO CIJELI DAN PIJU KAFICU I KAZU NE MOZE DA SE ZIVI MENTALITET JE MENTALITET I TO NIJEMCI.

ODGOVORITE