Imate problem? Ma, nemate! Obavezno pročitati!

Mi previše često razmišljamo o svojim problemima. Premalo - o svojim talentima. A staro životno pravilo, koje nas nažalost ne uče u školama, glasi: "Čemu posvetiš pažnju, to i raste". Priča koja je pred vama je jedan mali, neobični podsetnik baš na tu životnu lekciju. Vrlo važnu lekciju, za sva vremena i sve naraštaje.

Ostali sportovi 28.11.2014 | 09:20

Kejla Montgomeri ima 18 godina. Voli da trči, što je, samo po sebi, ne svrstava u posebne, jer takvih je na milione na ovoj planeti, ali njena životna priča je veoma posebna. Do pre četiri godine je, kao vrlo živahna devojčica, volela da igra fudbal. U Americi je to jedan od zastupljenijih ženskih sportova, pa je i ona bila sasvim dobra u tome. Dok se na jednoj školskoj utakmici nije povredila. I osetila čudne žmarce u stopalima. Noge su joj nedugo zatim utrnule, vrlo snažno. Lekari su obavili opsežna ispitivanja i roditelje šokirali dijagnozom: mala Kejla ima multiple sklerozu (MS).

Ako bi se MS objašnjavao stručnom terminologijom, onda bi to otprilike ovako glasilo - u pitanju je neurodegenerativno oboljenje, autoimuna bolest koja najviše napada belu masu centralnog nervnog sistema. Prevedeno na srpski, poruke iz mozga ka ostatku tela dolaze do svog cilja ili sa kašnjenjem, ili sa greškama, ili uopšte ne dođu. Telo počne da "napada" samo sebe. Uzroci ni do dan danas nisu otkriveni. Lek - takođe. A MS gotovo nikada ne smanjuje svoje simptome. Baš naprotiv, vrlo često dovodi do potpunog otkazivanja pokreta ekstremiteta, do potpunog invaliditeta.

Kejlini roditelji su bili u očaju. Ljupko malo biće našlo se u bezizlaznoj situaciji. I ona se isprva zatvorila u sobu i dugo plakala, pitajući se "Šta sam to pogrešno uradila pa sam ovako kažnjena? Zašto? Zašto?!".

Noge su joj potpuno otkazale poslušnost, naprasno. Osam meseci nije ništa osećala u njima. Lekovi su, nekim lepim čudom, počeli da olakšavaju njen užas, žmarci su se pojavili iznova, a onda i prvi svesno napravljeni pokreti. Odmah je rešila da napravi korak više: otišla je kao đak prvog razreda srednje škole kod školskog atletskog trenera i rekla mu "Želim da trčim. Brzo. Jako brzo".

Nije bila nikakav poseban trkač. "Osrednji, u najboljem slučaju", govorio je njen trener Patrik Kromvel. Da stvari budu dodatno loše po Montgomerijevu, čim bi pretrčala oko kilometar i po, potpuno je gubila osećaj u nogama. Snagom volje je slala impulse u donji deo tela, pa dok se u gornjem osećala kao svi trkači, noge su išle same. Dokle god ju je njena vera vodila.

Trčala je šest dana u nedelji. Sedmi je, kako je to i učila u jednoj maloj hrišćanskoj školi u Severnoj Karolini, posvećivala Bogu. "O, kako sam blagoslovena što mogu da trčim! MS je potpuno nepredvidljiva i baš zato je moja pokretljivost jedan neverovatan blagoslov. Odlučila sam da ga prigrlim i ne gubim ni jedan jedini dan dok još mogu da mrdam nogama", rekla je ne tako davno.

Ali, njeno "mrdanje nogama" u trkama ima svoju cenu. Čim joj se temperatura tela podigne usled fizičkog napora, ne oseća više svoje noge. Umor je tu, disanje teško zbog napora, čitavo telo daje znake koje osećaju i vrhunski trkači, ali samo njena vera da može - nosi je dalje.

Kada stigne do cilja, posle 5.000 metara, padne. Viče. Zapravo, vrišti, uplašena, jer tad postane svesna da svoje donje ekstremitete uopšte ne oseća. I posle svake trke ne zna da li će ih opet osetiti.

"Pomozi mi! Moje noge! Moje noge, gde su!?! Molim te! Molim te, pomozi mi! Molim te, pomozi! Molim te, gde su mi noge!?!"

Da, tako glase njene reči posle jedne od trka koju je zabeležio ESPN u svojoj emisiji "E:60". Pala je u naručje trenera Kromvela, koji ju je, kao i posle svakog nastupa, odigao od zemlje, nosio pokraj staze i, dok je napajao vodom, ledom je trljao noge. Temperatura bi se vremenom spustila, a ona bi, krajnjim naporom, hodala ka izlazu. Kakav god da je rezultat ostvarila.

I onda iznova trening. I iznova. I onda opet. Ponekad pobedi vršnjakinje, ponekad ne. Ali ne odustaje. Baš zbog te vere, a i zahvalnosti na svemu što ima, čak i u situaciji u kojima bi nas, mnoge, očaj savladao, četiri godine nadljudske borbe dovele su je čak do - državnog prvenstva za srednjoškolke.

Njena poslednja trka kao učenice. Njena poslednja na kojoj će je Patrik Kromvel sve vreme pokraj staze bodriti, upućivati, hrabriti i, konačno, dočekati na cilju da ne padne i, čega su se lekari stalno bojali, polomiti kost(i) jer ne oseća ništa od struka naniže. U tu poslednju trku je ušla u svom omiljenom zlatnom kostimu, a onda se, posle stotinak metara, usred gužve u kojoj se našla, saplela.

Pala je. I svi su je prestigli.

Telo joj je još uvek bilo dovoljno nezagrejano, pa je mogla sama da se pridigne. "Ironično, zar ovako da završim, baš u poslednjoj trci?", pomislila je i...

... krenula da trči.

Ne da bi pobedila. Ne da bi nekog prestigla. Već da bi talenat koji ima - uvećala.

I trčala je. Kao poslednja. Kao nikada do tad.

I prestigla je jednu suparnicu. Pa drugu. Pa treću. Pa četvrtu. Pa desetu. Pa četrnaestu. A onda i šampionku.

I pobedila je.

I opet je bila na leđima. Opet je bila uplašena. Tražila pomoć. I dobila. Baš nekako u isto vreme kada je svojim podvigom pomagala stotinama onih koji su je gledali, a pritom uveliko dozvoljavali da ih problemi uruše, jer su zaboravili na sopstvene talente.

"Znate, ne znam koliko ću još moći da trčim. Koliko ću, uopšte, moći da se krećem. Ali, čak i kada ne budem više mogla, osvrnuću se na kroz šta sma prošla i reći 'Vidi šta je sve moguće kada se veruje!'. A toliko toga jeste", tvrdi Kejla.

Srednja škola koju je upravo završila zove se Gora Tavor. Na pravoj gori Tavor se, dugo već, nalaze dva hrama, pravoslavni i katolički, koji su tamo podignuti jer hrišćani veruju da se Isus Hristos baš tu pred odabranim učenicima preobrazio, kada je "Njegovo lice zasjalo kao sunce, a haljine Njegove postale sjajne kao svetlost". Uplašenim apostolima, koji su tada i "čuli glas Božiji", njihov učitelj potom reče "Ustanite i ne bojte se!".

I Kejla Montgomeri ustane posle straha. Svaki put. Jer se seti svojih iskustava i reči "Vidi šta je sve moguće kada se veruje!"

Verovali ili ne u događaj po kome je ime dobila njena škola, rečenica sa početka ove priče, da ono čemu posvetimo pažnju to i raste, sasvim je tačna. I sasvim dovoljan podsetnik na rešenje za svaki problem. Podsetnik za recept - kako živeti:

Ustanite i ne bojte se.