Neuspjeh zapada u Bosni i Hercegovini

Politika Zapada započeta devedesetih godina forsirala je izgradnju države koja zadovoljava interese samog Zapada, ali ima malo veze s interesima i željama ljudi u BiH.

Republika Srpska 21.02.2014 | 11:48 Politika Zapada započeta devedesetih godina forsirala je izgradnju države koja zadovoljava interese samog Zapada, ali ima malo veze s interesima i željama ljudi u BiH. Rušilački protesti u Bosni, koji su se mogli očekivati i mnogo ranije, neizbežna su posledica propalog političkog sistema. Neredi su više zahvatili Federaciju, ali je i u Republici Srpskoj bilo demonstracija. Ovo je najozbiljniji udarac održivosti BiH – i njenih entiteta – od potpisivanja Dejtonskog sporazuma 1995. Dva su osnovna uzroka nemira. Prvo, politika Zapada započeta devedesetih godina forsirala je izgradnju države koja zadovoljava interese samog Zapada, ali ima malo veze s interesima i željama ljudi u BiH. Bosna je rezultat pragmatičnosti Zapada da brzo,redom osnuje države naslednice Jugoslavije, praktično međusobno izolovane. Zapadni političari nikada nisu razumeli etničke osnove političkih zajednica na Balkanu,pa su zaključili da je nacionalnost neprihvatljiva osnova za moderno društvo. Stav u Vašingtonu, Briselu, Berlinu i Londonu bio je i ostao da je politička zajednica zasnovana na etničkoj pripadnosti pogrešna ideologija, u suprotnosti s modernim „prosvetljenjem” 20. i 21. veka. Zapadni ambasadori u BiH sebe vide više kao „vicekraljeve” u tradicionalnom britanskom smislu reči – zadužene da nadziru razvoj bosanskog društva – nego kao prave predstavnike svojih zemalja. Osnovna delatnost prevelikog broja američkih ambasadora u BiH bila je da vode Bosnu „u bolju, stabilniju, prosperitetniju budućnost”– bez obzira na to da li su bosanski lideri želeli njihovu pomoć ili nisu. Ovi „dobronamerni”zvaničnici pogoršali su situaciju tako što su među stanovnicima Bosne napravili atmosferu zavisnosti i očekivanja koja često nisu u skladu s interesima i težnjama stanovništva. Drugo, bosanski lideri – zapravo lideri na celom Balkanu– nisu spremni ili nisu u stanju da odrede budućnost svojih zemalja. Njihova neodlučnost je psihološka – rezultat višegeneracijske dominacije sa strane koja je proizvela vođe opterećene sumnjom u sebe, nesigurne i plašljive. Posledica je njihov osećajda sve što rade mora da ima odobrenje jedne ili više zapadnih prestonica. Postoji osećaj da „smo suviše slabi, mali i siromašni” da delujemo sami u korist svoje zajednice. Očigledno, to je manje važilo u Republici Srpskoj, čije je rukovodstvo često prkosilo ovakvom trendu. Ipak, i u RS su lideri povremeno previše spremni da bace pogled preko ramena da bi videli šta Zapad misli. RS je našla utočište u članu četiri Dejtonskog sporazuma, što znači da i dalje smatra da je neophodno da ostanepovezana s neuspešnom, skoro fiktivnom državom. Političku zajednicu u Federaciji definišu razmirice, nesposobno rukovodstvo, loše osmišljeni ili nepostojeći programi i nesrećni pokušaji američke ambasade da „reši probleme”. Iako ova dva problemalome Bosnu još od 1995, izbijanju nasilja su doprinele posledice ekonomske i finansijske krize posle 2008. Bosna je već imala jednu od najnerazvijenijih privreda u Evropi koju je kriza samo pogoršala. Nezaposlenost, siromaštvo, javni dug i korupcija među najvišim su u Evropi i gotovo sigurno će se povećavati. Nema dokaza da su ovi nemiri rezultat političkih zavera nezadovoljnika i propalica da destabilizuju jedan ili drugi entitet. Oni su rezultat sveprisutnog očaja zbog ekonomskih uslova i nesposobnosti i nespremnosti rukovodstva da zacrta put napretka. Bosna ni ostale zemlje Balkana verovatno neće postati evropski „privredni motori” u skorije vreme, ali mogu da postanu stabilne, produktivne, ekonomski održivezemlje ako političke vođe u regionu budu mogle da nađuresursei hrabrostida njima zaista rukovode – i da kažu „ne” zapadnim ambasadama i prestonicama. Budućnost BiH kao jedinstvene države nikada nije bila obećavajuća, ali bez efikasnog rukovodstva bićebaš sumorna. Federacija će postati još manje funkcionalna. Produbiće se jaz između Federacije i RS i ubrzati raspad Bosne. EU će postati još dalja, a investicije će dodatno presušiti. Ukratko, ove nerede treba shvatiti kao poziv za buđenje– ne za politička optuživanja i traženje krivaca, već za inteligenciju, kreativna rešenja i saradnju. Ako to ne bude prihvatljivo zapadnim prestonicama – pa neka, naučiće da žive sa tim. Profesor univerziteta, Vašington Stiven E. Mejer