Ukrajinizacija Bosne?!

Neko je već zaključio: Balkan je popločan dobrim namerama velikih sila.

Republika Srpska 16.02.2014 | 18:20 Neko je već zaključio: Balkan je popločan dobrim namerama velikih sila. U pravu je Marija Todorova kada piše da „nismo ni mi u svemu tome nevini”. Mi smo bure baruta. Ili, kako Miro Lompar govori, mi smo „narodi kubure”. Lako se sukobljavamo, teško mirimo. Ali, čak i takvi kakvi smo – samo smo polovina problema! Drugu polovinu, najčešće presudnu po stanje na Balkanu, sačinjavaju „velike sile”. One, koje su kroz istoriju pokazivale interes za našim prostorom. Među njima i aktuelne, koje pokušavaju da proizvedu novu krizu u BiH. Odakle ovakva smela tvrdnja? Prvo, sve se uklapa u odavno izgrađene matrice. Čak su i akteri isti. Najbolji opis cilja demonstracija dao je Nikolas Hil, drugi čovek u američkoj ambasadi u Sarajevu: „Građani ove zemlje ne žele da slušaju istrošenu nacionalističku retoriku etničkih podela, nego žele da čuju kako njihovi lideri zajedno mogu postići teške kompromise koji su neophodni da bi Bosna i Hercegovina napredovala.” I iz ovoga proizlazi da je „težak kompromis” sinonim za promenu ustavnopravnog sistema. Kolokvijalno rečeno – za ukidanje Dejtona! Drugo, demonstranti nijednom nisu pomenuli međunarodnu zajednicu. Zapaliće oni zgrade federalnih institucija, upadati u sedišta kantonalnih administracija, preko društvenih mreža pozivati na linč opštinskih načelnika, ali međunarodne predstavnike niko pomenuti neće (osim jednog izolovanog incidenta koji je brzo zataškan). U sistemu u kojem najvišu vlast u zemlji čini visoki (međunarodni) predstavnik, koju vojno kontroliše NATO, a čiju ekonomiju usmeravaju bretonvudske institucije, najveća odgovornost za postojeće stanje upravo je na njima. Iako međunarodno priznata, BiH je suštinski zemlja ograničenog suvereniteta. Najglasniji u sistemu je oktroisan, a ne izabran. Ako ukupne prilike u zemlji ne valjaju, onda je prva adresa za žalbu najviša vlast, a ne lokalna samouprava u Živinicama! Inače, valjalo bi podsetiti da su se pre deset godina mnogi stranci hvalili kako je u BiH ušlo novca koliko i Maršalovim planom u zapadnoevropske zemlje. Tada je trebalo prikazati da „međunarodna zajednica” brine o BiH. Istina ili laž, svejedno! Jer desetine milijardi (možda i nekoliko stotina!?) slile su se u BiH. Da su iskorišćene za sređivanje stanja, danas bi BiH ličila na Diznilend. Niko ne zna gde je novac „ispario”, mada bi se moglo puno toga saznati. Recimo, kada bi se ispitale sve te razne evaluacije, konsultanti, analize, sinteze, strateška planiranja... Zbog toga, današnje stanje u BiH je odraz njihovog upravljanja i ponašanja. Ako ne više, na njima je barem pola odgovornosti. Zašto ih demonstranti ne pominju? Na ovo pitanje čitaoci mogu samo jednom da pogađaju. I treće, medijski telali koji su svesrdno branili sve poteze Zapada na Balkanu u poslednjih dve decenije opet se oglašavaju. Dobijaju zapažen prostor u istaknutim svetskim medijima. Valja dobiti propagandni rat i objasniti da su ovo radnički protesti. Slavoj Žižek dirljivo opisuje scenu s uvezane tri zastave. To je poziv na jedinstvo konstitutivnih naroda, put ka budućnosti. Žižek prećutkuje da je iza te tri zastave bio transparent „Jedna država – jedan jezik – jedan predsednik”. Nisu zastave vezivane u zalog radničke solidarnosti, već zarad stvaranja unitarne BiH. Kada smo već kod zastave: razmislite zašto je spaljena zastava BiH u Sarajevu. Možda zato što je demonstranti ne doživljavaju kao svoju? Možda bi želeli drugačiju? Pomenuta parola, inače, nije nova – smislio ju je Benjamin Kalaj po dolasku u Sarajevo. I pokušao nasilno da primeni. Rezultati su poznati i istoričarima i široj javnosti. U svetskim medijima se poslednjih dana dosta piše o „balkanizaciji Ukrajine”. Trebalo bi pripaziti da ne dobijemo „ukrajinizaciju BiH”. Bliska istorija upozorava na to. Marta 1992. godine u Lisabonu je potpisan Kutiljerov plan. Deset dana kasnije Alija Izetbegović je povukao potpis pod pritiskom Vorena Zimermana. Možda bi rata bilo i bez toga. Ali, to je bio okidač za rat. Za velike sile bi najbolje bilo da ostave BiH na miru. Posle sukoba i krvi, neki okvir za buduću saradnju i suživot se pravi. To su spori procesi, potrajaće! Ali najbitnije je da nam se istorija ne ponavlja. Mada, ko zna, možda je baš i ponavljanje istorije u BiH u interesu pojedinih sila. To će nam meseci pred nama jasno pokazati. Dušan Proroković, Izvršni direktor Centra za strateške alternative