Vučić nema alternativu

Ni za lidera naprednjaka, a ni za politički sistem u celini, nikako nije dobro što ne postoji kakva-takva opozicija SNS-u, barem u ulozi sparing-partnera, ako ne političkog korektiva i izazova na izborima.

Republika Srpska 16.02.2014 | 13:54 Ni za lidera naprednjaka, a ni za politički sistem u celini, nikako nije dobro što ne postoji kakva-takva opozicija SNS-u, barem u ulozi sparing-partnera, ako ne političkog korektiva i izazova na izborima. Martovski izbori su, ukratko rečeno, po rezultatu izvesni više no prethodni, a haotični u pogledu početka kampanje. Izvesni su jer se zna pobednik – Vučić i naprednjaci, za koje se po istraživanjima javnog mnjenja i rezultatima lokalnih izbora pretpostavlja da će dobiti oko 40 odsto glasova. Bitka se vodi za drugo i treće mesto, to jest za budućeg koalicionog partnera SNS-a. Isto tako, na repu kolone je više stranaka koje se bore za golo preživljavanje na političkoj sceni, a jasno je da neke od njih neće uspeti da pređu cenzus. Obe stvari su pozitivne za politički sistem Srbije – konačno ćemo imati vladu u kojoj će glavnu reč voditi oni koji imaju najveći autoritet u narodu i politička scena će se osloboditi balasta malih „prekobrojnih“ stranaka koje su ucenjivačkim kapacitetom izazivale dodatni haos. Posledica prvog je da ćemo konačno znati ko je za šta odgovoran i koga ćemo hvaliti ili kuditi za uspehe ili neuspehe, a posledica drugog je da vlast neće biti tako lako ucenjivana od malih stranaka i da u tim ucenama neće tražiti alibi za pogrešne poteze ili zastoje u radu. Osim politike u kojoj se, po oceni dobrog dela javnosti, demonstrira odlučnost da se nešto promeni, Vučić je dobio dodatnu podršku i zbog konfuzije na opozicionoj sceni. azvod Tadića od Đilasa je stvorio dva DS-a od kojih ni jedan verovatno neće preći deset odsto, a može se desiti i da jedan potone ispod cenzusa. Čitav taj cirkus oko rascepa u Demokratskoj stranci, koju je sa Tadićem napustio i određeni broj ljudi koji su bili prepoznatljivi kao nosioci politike DS-a, doveo je do potpunog haosa ne samo kod birača DS-a već i njima bliskih. Moguće je da sada „beli listići“ i bez Vesne Pešić dobiju na većem broju zbog predizbornog karambola u kome su gotovo svi pregovarali sa svima i pri tome se neprekidno prepucavali. Na kraju, Tadić ide sa Čankom kome prepušta Vojvodinu, što ga može koštati umerenih glasača DS-a koji nisu za „Republiku Vojvodinu“, a Đilasu ostaje Vesna Pešić kao poslednja odbrana. Da bi sve to dobilo nijansu bizarnosti potrudio se anarholiberalni Čeda Jovanović praveći koaliciju sa radikalnim predstavnikom islamske zajednice muftijom Zukorlićem. Osim u Srbiji, politička koalicija sekularnog ekstremno liberalnog pogleda na svet, koji promoviše i gej prava, sa radikalnim predstavnicima islamske zajednice na političkoj sceni Evrope je – nemoguća. Da je muftija privlačan koalicioni partner i drugima na liberalnoj sceni svedoče pregovori i sa DS-om oko koalicije, što je izazvalo i demantije i kontrademantije. Ostatak opozicione scene – Dinkić i Koštunica – idu samostalno pa, po onoj narodnoj, „kako im Bog da“. Sve to zajedno – raskoli, nemoguće koalicije i međusobna optuživanja, poput onih na liniji Tadić–Đilas i Jovanović–Dačić, koja na momente deluju komično, slabe sve učesnike ovakve rabote i jačaju autoritet Vučića i njegovog SNS-a u očima običnog birača. Opozicija, pa i SPS, ovakvim početkom kampanje samo zbunjuju svoje pristalice i dobar deo njih teraju u apstinenciju. Nepostojanje opozicionog bloka koji nudi biračima bilo kakvu ideju i nadu zapravo samo dodatno vodi vodu na vodenicu najjače srpske stranke. Nasuprot tome demonstrira se politika balkanske krčme u kojoj se u zadimljenoj atmosferi čuju samo zlurada dobacivanja, ali i pokoja psovka koja preti da dođe do opšte tučnjave u kojoj se ne zna ko „pije a ko plaća“. Oni koji su se u ovoj sredini godinama predstavljali kao nosioci evropskih vrednosti i civilizovane politike tako demonstriraju ono što su najviše osuđivali: kafansku balkansku bahatost i iracionalni inat. Osim tog jalovog nadgornjavanja i haotičnog starta opozicione političke scene, vidljiv je i nedostatak ideje sa kojom bi se moglo konkurisati Vučićevom SNS-u. Evropska priča nije odavno monopol stranaka poput DS-a, pa one i nemaju ideju šta bi drugo mogle da ponude biračima, a sa druge strane patriotska opozicija nije uspela da artikuliše i za svoje ideje pridobije veći procenat građana koji bi izašli na izbore i podržali ih. Jedino što može da malo pomrsi račune SNS-u nije, dakle, opozicija već upravo njihovo naprednjačko biračko telo koje bi se moglo pasivizirati zbog očekivanog trijumfa nad razjedinjenom i međusobicama zauzetom opozicijom. Stoga nije ni za Vučića a ni za politički sistem u celini nikako dobro što ne postoji kakva-takva opozicija SNS-u, barem u ulozi sparing-partnera, ako ne političkog korektiva i izazova na izborima. Zato bi Vučić morao dobiti alternativu – barem za sledeće izbore, da bi i nezadovoljstvo građana moglo da se artikuliše kroz legalan politički sistem. Branko Radun, politički analitičar