Princip gladan u prestonici

U predvečerje Prvog svetskog rata Gavrilo Princip i njegovi prijatelji iz Mlade Bosne proveli su godinu dana sa prekidima u Beogradu.

Republika Srpska 18.12.2013 | 15:42
Princip gladan u prestonici
U predvečerje Prvog svetskog rata Gavrilo Princip i njegovi prijatelji iz Mlade Bosne proveli su godinu dana sa prekidima u Beogradu. Danas mnogi „moderni“ istoričari pokušavaju da „uklope“ atentatora na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda sa tadašnjim srpskim vojnim vrhom, dokazujući povezanost mladobosanaca i ondašnje srpske države, ali domaća nauka kaže da je bilo drugačije. Stručnjaci JP „Beogradska tvrđava“ uveliko rade na projektu u kojem analiziraju poslednje beogradske dane i mesece Gavrila Principa, koji je u srpski glavni grad došao 1913. godine. Tobožnja „zaverenička pomoć“ koju je Princip navodno imao tokom beogradskih dana od države - jednostavno nije postojala. Kako objašnjava stručnjak „Tvrđave“ Marina Andrić, izvesno je da je Princip beogradske dane proveo u gladi i siromaštvu. Sarajevski početak Na neki način priča o Principu počinje u Sarajevu 1912. godine kada ujedinjena srpsko-hrvatska omladina pravi demonstracije protiv režima u Hrvatskoj. - U Srpskom književom glasniku iz 1938. Borivoje Jeftić, član „Mlade Bosne“ i Gavrilov cimer tokom prvih beogradskih meseci, objavljuje ove podatke, ali i dodaje neke još značajnije. On beleži da su zaverenici sa veoma malo novca došli u Srbiju, i da su finansije uskoro presušile. Njih dvojica su uzeli stan u Lominoj 47, gde su stanovi bili jeftini i gde je boravilo mnogo ljudi koji su stigli ovde iz Bosne. Krunski dokaz da Beograd nije plaćao ni Principa ni njegove drugove je, pored ostalog, sačuvana prepiska mladobosanaca. Iz pisama se vidi da su oni bukvalno gladni, i da su primorani da prodaju knjige, kako bi opstali. - Izvesno je da su ovi mladići bili usamljeni i upućeni jedni na druge, a ne na Beograđane - dodaje Andrićeva. - Kretali su se u okruženju lučkih radnika i uopšte, radničke populacije, kao i crnogorskih komita. Očigledno jeda nisu imali beogradske prijatelje. Posle mesec dana jedino što im je ostalo bile su knjige. Morali su da ih prodaju antikvarnici „Kod strike“ na Zelenom vencu, kako bi opstali, jer su pre toga rasprodali svu rezervnu garderobu. Tada Princip dolazi u nevolju, jer ne želi da se odrekne knjiga. Ipak, kada je glad učinila svoje, Jeftić je zabeležio da „posle tri dana tokom kojih nisu ni zalogaj primakli ustima - i Gavrilo popušta“. - Skupili smo onaj bedni ostatak knjiga na gomilu - beleži Jeftić. - Tada se Gavrilo trže. Video je među njima Rakićeve pesme, a tu zbirku ne bi nikome dao ni za živu glavu. Beogradski kraj Mladići su tada svakodnevno šetali Kalemegdanom, nedeljom bi odlazili na službu u Crkvu Ružicu, a noću, kada bi se vraćali, Princip je redovno recitovao Rakića. Jeftić se uvek sećao stihova: „Udri, i muči, i priteži jače, al’ znaj da neće preći moje usne nijedna rečca što moli il’ plače, ni bapske kletve, ni slabosti gnusne!“ Članovi Mlade Bosne skupljali su se u kafani „Zlatna moruna“, na raskrsnici ulica Kraljice Natalije i Kameničke. Obilazili su i „Žirovni venac“ u Brankovoj ulici, kao i kafanu „Bosfor“ u Karađorđevoj, inače omiljeno okupljalište Bosanaca u Beogradu. - U „Zlatnoj moruni“ su komite imale kancelariju, koja je na vratima ima njihov znak: mrtvačku glavu sa ukrštenim kostima - beležio je svojevremeno i novinar Predrag Milojević. - U ovoj kafani su bili česti gosti i zato što je imala bilijarski sto, a Princip je bio vrstan igrač. Gavrilo Princip i pripadnici Mlade Bosne nisu u Beogradu bili ni u kakvom centru pažnje. Stručnjaci „Beogradske tvrđave“ pokušavaju da odgonetnu šta je Beograd bio njima, a šta oni Beogradu. Odgovor stručnjaka je da je srpski prestoni grad zaverenicima bio prozor u svet i sloboda od nemilosrdnog austrougarskog režima. - Mislim da Beograd za njih nije mario - kaže Andrić. - Oni su bili upućeni jedni na druge. Njihova ideja tada se nije ticala Beograda. Mladobosanci su ljude iz Crne ruke sretali samo u komitskim kafanama. Princip i drugovi bili su previše pesnici i zanesenjaci zagledani u svoje snove i ideale da bi im ti vojnici bili interesantni. Oni su sanjali svoj san. A njihov san nije doticao namučeni Beograd posle balkanskih ratova. Zato je interesantno da su Beograđani počeli da se sećaju svojih dojučerašnjih sugrađana tek kada je atentat izvršen, a Principova slika osvanula u štampi. Tek tada ga se neki Beograđani sećaju jer su s njime igrali bilijar. - Pre toga su oni za Beograd i Beograđane bili nevidljivi - zaključuje naša sagovornica. - Oni imaju svoje nade i strahove, imaju svoje pesnike, beskrajno veruju Skerliću, kao i u svoju političku ideju koja je tada daleko i od samog zvaničnog Beograda, a kamoli od Beograđana. Obični stanovnici su izmučeni ratom, grad je prepun četnika i komita koji žive po marginama grada. Tako Gavrilo Princip ulazi u istoriju kao puki siromah, koji nema ni za stanarinu i hranu. On napušta Beograd i kreće u Sarajevo u čistoj nemaštini, naoružan idejom slobode i pravde. Danas je moda da velike sile, koje su stvarale ratove, među malim zemljama traže krivce za svoju gigantsku gramzivost i patološku želju za još većom vlašću i još manjom odgovornošću za dela iz prošlosti. Frak Miloša Crnjanskog U trenutku kada je izvršen atentat, juna 1914. godine, Miloš Crnjanski bio je u Beču na studijama. Spremao se za Vidovdanski bal, koji je trebalo da se održi uz učešće velikog broja iseljenika našeg porekla. Posle je zapisao da je, u trenutku kada je Princip izvršio atentat peglao frak za večernji bal. Crnjanski je rekao kako istorija svakome odredi mesto, a Gavrilovo je bilo za istoriju. Pucao je da sruši četiri carstva i četiri cara. Veliki pisac je tada prvi put čuo ime Gavrila Principa i zvučalo mu je čudno, kako je rekao. Bilo je sastavljeno „od princa i arhanđela“. On je, posle pucnjeva u Sarajevu, zaključio kakko su prestala da postoje Austrougarsko, Nemačko i Rusko carstvo, dok je Sultanat u Turskoj ugašen 1922. godine, a godinu dana kasnije proglašena je republika. Andrić i Mlada Bosna Svakako najpoznatiji član Mlade Bosne bio je veliki pisac i potonji nobelovac Ivo Andrić. Doduše, pre 1919. godine on nije bio u Beogradu, ali se Princip i Andrić sreću u Tuzli gde pohađaju istu gimnaziju. Imali su zajedničkog omiljenog profesora Tihomira Alaupovića, inače Hrvata. - Princip čak pita Andrića, koji je bio najvičniji pisanoj reči, da pročita njegove pesme - kaže Andrić. - Međutim, posle nekoliko dana mu priznaje da nije zadovoljan svojim stihovima, i da je pocepao zbirku. Isti profesor Alaupović posle 1918. godine postaje ministar vera. Njemu se Andrić obratio sa molbom za zaposlenje i ovaj ga je zaista zaposlio u svom ministarstvu. Kasnije Andrić prelazi u Ministarstvo inostranih poslova i tamo ostaje do 1941. godine. Demonstranti su uglavnom srednjoškolci. Najpoznatiji akter je Luka Jukić, koji će kasnije biti atentator na ugarskog komesara Cuvaja. U žestokim okršajima u Sarajevu učestvuje i Princip, a ostalo je zabeleženo da je bio učenik šestog razreda gimnazije, da su posle sukoba sa policijom protesti nastavljeni štrajkom u kojem su srednjoškolci napustili nastavu, a da je potonji atentator na Ferdinanda obilazio učionice i isterivao štrajkbrehere napolje. Zbog toga je Principu zabranjeno školovanje u Bosni i on odlazi da nastavi u Beogradu. Skerlićeva sahrana Sahrana Jovana Skerlića bila je jedna od najvećih u Beogradu onog doba. Tog 3. maja 1914. godine venac u ime zahvalne bosanske omladine nosio je upravo Gavrilo Princip.

Komentari / 1

Ostavite komentar
Name

Zo

28.02.2020 22:32

Nisu marili onda kao ni sada.

ODGOVORITE