Narod uvijek posljednji sve sazna

Reči koje simbolično predstavljaju početak nečeg, nakon kojeg nema povratka.

Republika Srpska 11.11.2013 | 17:17 Reči koje simbolično predstavljaju početak nečeg, nakon kojeg nema povratka. Da li je odluka SNSD – evog cezara, da smeni predsedavajućeg Doma naroda Parlamentarne Skupštine BiH Ognjena Tadića, početak otvorenog političkog rata između dve najjače političke partije u Republici Srpskoj? I da li je ova odluka početak kraja dvadesetogodišnje političke karijere, softisciranog Nikoletine Bursaća kako ga je dešifrovao Denis Kuljiš. Ugledni hrvatski novinar i publicista, između ostalog i predavač na jednom banjalučkom fakultetu, i uvaženi kolega medijskog magnata Željka Kopanje. Kuljiš je bez svake sumnje visoko gabaritni lik u svakom pogledu, koji sa Ivicom Todorićem i Draganom Čovićem ima posebnu ulogu, da političko-gospodarski kroatizuju (kretenizuju) aktuelnog predsednika Republike Srpske. Ta odabrana ekipa dirigovana iz Zagreba tj. Berlina veštim manipulacijama i prvenstveno braneći interese države Hrvatske, poput hobotnice svojim pipcima drži prvog čoveka RS i lidera najjače političke stranke. Gotovo je sigurno je da je uticaj ovog klana, bio ključan za smenu Mirka Šarovića sa pozicije ministra spoljne trgovine i ekonomskih odnosa u Veću Ministara BiH. Ne treba ulaziti u dalje pojedinosti koje su dovele do ove smene, ali svako ko živi u glavnom gradu Srpske, može na svakom koraku osetiti prisustvo ove hobotnice, čija se glava nazire u Zagrebu. Ne treba biti naivan pa misliti da je „gazda Mile“, neko ko je pao sa Ćopićeve kruške i da ne zna šta je politika. Ipak, je on svršeni student fakulteta političkih nauka, na kojem je stekao osnovna teorijska saznanja o veštini mogućeg i nemogućeg, koja se često poredi sa najstarijim zanatom na svetu. Prvi čovek RS je bez svake sumnje pravi politički biciklista, sa dobrim fizičkim predispozicijama - jak stomak, i još jača kičma. Vrlo dobro je naučio kako ostati u sedlu pri udarima vetrova, kako onih bočnih tako i onih koji mu duvaju u leđa i u grudi mu „junačke“. Bogato dvadesetogodišnje iskustvo ga je naučilo da ovlada zlatnim pravilom političke aerodinamike - pred velikim obavezno spustiti glavu, dok u istom trenutku svom snagom gazi pedale tj. one koji su ispod tebe. Milorad je primer neretko prirode koja se može naći u Krajini, koju karakteriše jaka fizička snaga, svezana sa još jačom voljom. Takav sklop obično ne prati visoki stepen IQ-ua, koliko visoki stepen urođenog instikta za preživljavanje. To je proizvod vekovnih progona Srba, kao i uticaj klime i geografije, kako je svojevremeno pisao Jovan Cvijić. Nije ovo nikakva apologija Milorada Dodika, već još jedan uzaludni pokušaj objektivnog sagledavanja, onoga koji suvereno vlada Republikom Srpskom. Svako onaj ko se uputi u ovakvu avanturu, treba da ima na umu reči Mome Kapora da „kad god Srbin pokuša da bude objektivan, on pređe na neprijateljsku stranu“. Postavlja se pitanje ko stoji iza predsednika Republike Srpske, i ko ga to sve vreme štiti. Kad god se progovori o ovoj temi, ne može a da se ne spomene ime vremešnog gospodina po kome će se, gotovo je izvjesno, zvati budući Jevrejski kulturni i duhovni centar u Banjoj Luci – Arije Livne. Nije nikakva tajna da je Banja Luka, retko mesto na kugli zemaljskoj gde je bivši ministar spoljnih poslova Izraela, Liberman (po nekima ta pozicija je peta na planteti) bez vidljive pratnje i bez straha mogao šetati gradom. Zašto je to tako, to najbolje zna Mosad. No, ne treba biti stupidan pa reći da među Srbima nema judeofoba (precizniji izraz od antisemita), ta bolest je prisutna čak i u sredinama u kojim ne žive Jevreji. Zašto Livne, Milorada Dodika svojata kao sina (kako je to više puta izjavio) i zašto je više puta stao u njegovu zaštitu, i sačuvao ga od sigurne političke smrti. Treba se podsetiti situacije oko najavljenog raspisivanja referenduma, zatim Dodikove posete Vašingtonu, nakon koje se u Banjoj Luci susreo direktno sa baronicom Ketrin Ešton. Oni dobro upućeni u ovu problematiku svedoče da ga je samo dedina ruka, zaštitila od pripremljene političke egzekucije. Naime, RS tj. Banja Luka za Jerusalim predstavlja vrlo važnu tačku na uzavreloj žeravici nekadašnje SFRJ. Ona je žižna tačka sa kojeg se teleskopski može vrlo uspešno osmatrati krvavi Balkanski trougao Zagreb-Beograd-Sarajevo. Prisustvo Izraela na ovoj lokaciji ima i funkciju nadziranja i kanalisanja neoosmanske Turske, u svojoj novoj invaziji na Balkan. Sa ove pozicije se vrlo vešto Ankara kontroliše, i vraća na njenu primarnu ulogu bliskoistočnog Trojanskog konja. Treba znati i to da su Sarajevo i Tirana (Priština) glavne odskočne tačke, povrataka neoosmanske Turske na Balkan. Ko to može poslužiti Jerusalimu, na putu kontrole i zauzdavanja neoosmanlija predvođenih Erdoganom i Dautogluom, ako ne Beograd i Banja Luka?! To je samo jedan od razloga dobrih odnosa Izraela sa Srbijom i Republikom Srpskom. Treba znati da je ta veza dobro konektovana sa vrhom ruske države, tačnije sa alfom i omegom današnje ruske države, ministrom spoljnih poslova Rusije, Sergejem Viktorovičem Lavrovim. Koordinisana i sinhronizovana politika (koja za mnoge izgleda nerealna i nelogična, pogotovo za one koji politiku posmatraju iz ugla logike, morala i etike i povrh svega u svojoj naivnosti da smisao svog postojanja pa i politike leži u novcu i zlatu) Jerusalima – Vašingtona – Londona - Brisela – Berlina uz prećutnu podršku Moskve, na putu je da do kraja 2020. godine reše dva ključna pitanja na Balkanu - status Kosova i Metohije i ustavnu prekompoziciju Bosne i Hercegovine. Scenario tog projekta je već viđen u Hrvatskoj, naime procese detuđmanizacije izvršen je od strane njegovog HDZ-a predvođenog Ivom Sanaderom. Njegov posao je završen nakon što je Hrvatsku priključio NATO savezu. Nakon toga sledilo je njegovo dilejtovanje (odobreno od onih istih koji su ga za taj posao i unajmili) praćeno sudskim postupkom koji se u nastavcima i danas vodi. Nakon Sanaderovog dobro obavljenog posla za koji je nagrađen zatvorom, vezivanje 28. članice EU za evroatlanski dok u Briselu izveo je SDP-ov dvojac Josipović - Milanović. Izvesno je da sličan scenario čeka Srbiju i Bosnu i Hercegovinu. Da krenemo od Srbije. Nakon lokalnih izbora na KiM-u, koji su prošli uz neočekivane poteškoće za režim u Beogradu, ali i pored toga oni će biti sprovedeni. Nakon ovih izbora državni vrh Srbije i de jure se odriče prava nad svojom teritorijom od 10 000 km2, i pritom će na milost i ne milost predati 150 000 Srba u krvave ruke Hašima Tačija. Za ovaj „dobar“ posao demiloševićevizacije Srbije izabrani dvojac Dačić-Vučić, biće od Brisela nagrađen u januaru, datumom za priključenje EU. Potom je za očekivati, da će se na godišnjicu potpisivanja Briselskog sporazuma, u aprilu sledeće godine održati vanredni izbori u Srbiji, nakon kojih će Vučić pobediti i biti imenovan za predsednika Vlade. Šta će biti sa Dačićem ne zna se, i nije uopšte važno jer nakon svega šta je uradio, bolje da se nije nikad politički rodio. Uloga Vučića u narednom mandatu (kao budućeg premijera Srbije) biće svedena na dve obaveze a to su - priključenje Srbije NATO-u (pošto je sve potrebno za taj čin već učinio kao ministar odbrane), i drugi da pomogne na promeni Ustava BiH. Kao i u slučaju Sanader, tako će i Vučić na kraju biti adekvatno „nagrađen“, a potom će počasnu palicu tako razvaljene Srbije u svoje ruke preuzeti dvojac Čedomir Jovanović – (možda) Dragan Đilas, kao što je ta čast pripala u Zagrebu dvojcu Josipović-Milanović. Ako je ovakav sled mogućih događaja ostvariv, onda se može zaključiti da onaj ko je savetovao Milorada Dodika, da smeni članove SDS-a, Mirka Šarovića i Ognjena Tadića, loše ga je savetova jer ga je time navukao na tanak politički led. Ako je to lična odluka Dodika, onda je tim potezom počinio politički sucid. Gotovo da je sigurno, da je predsednik RS pročitao skorašnji tekst svog prijatelja i bliskog savetnika prof. Dr Nenada Kecmanovića pod naslovom „Kome zvona zvone u Oksfordu“. Tekst je napisan povodom izlaganja člana Predsedništva BiH Bakira Izetbegovića, u Centru za islamske studije na Oksfordu. A evo šta prof. Kecmanović između ostalog u svom tekstu kaže: „Sigurno da je britanska, ne samo akademska, birana publika pažljivo registrovala panislamističke akcente Bakirovog predstavljanja, ali bi naivno bilo pomisliti da ih je iznenadio. Naprosto, poslije trogodišnje pacerske igre na Lagumdžiju kao reintegratora Bosne, Vašington je svojim najbližim prijateljima i starim specijalistima za Balkan povjerio da nastave posao sa Izetbegovićem mlađim“. Da li se iz ovog da zaključiti da je Vašington odlučio, da u sledećem krugu deljenja karata u BiH, da prednost nacionalnim političkim opcijama? Ostaje da se vidi. Profesor Kecmanović je svoj tekst završio rečenicom „U Oksfordu zvona zvone za Srpsku“. Ali koja zvona, pitanje je za predsednika RS - da li pobednička ili pogrebna? Odgovor na ovo pitanje, će kao i uvek poslednji saznati srpski narod u Republici Srpskoj, nakon održanih izbora u BiH u oktobru 2014. godine. Autor: Siniša Sinadinović Izvor: Frontal.rs