Da li je Srbija kriva za Prvi svjetski rat?

U knjigama „instant istorije“, od kojih su neke danas obavezna literatura na Oksfordu, Srbi su na početku i na kraju veka bili izvor ratova u Evropi.

Republika Srpska 14.09.2013 | 23:17 U knjigama „instant istorije“, od kojih su neke danas obavezna literatura na Oksfordu, Srbi su na početku i na kraju veka bili izvor ratova u Evropi. Slika koja je u svetu stvorena o Srbiji tokom građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji u mnogo čemu je prati i danas, uprkos svim promenama koje su se u međuvremenu dogodile. Zoran Đinđić je svojevremeno smatrao da će biti dovoljno da u Srbiju dođe „desetak velikih američkih korporacija“ da bi se ta slika promenila, ali je njegovo ubistvo marta 2003. godine vratilo Srbe među „loše momke“. Prema tadašnjoj oceni Međunarodne krizne grupe, Srbija je ponovo „nalikovala na Miloševićevo vreme bez Miloševića“ i ostala „kriminalizovana država“. Iako se tokom poslednjih desetak godina ova slika donekle promenila, posledice medijskog rata i danas u mnogo čemu utiču na stav zapadnog javnog mnjenja prema Srbiji i njenoj evropskoj perspektivi. Jedan od važnih aspekata ovog rata bio je istorijski revizionizam koji je pripremio zapadno javno mnjenje za vojne intervencije na Balkanu 1995. i 1999. godine. Neke od tadašnjih „instant istorija“, poput „Balkanskih duhova“ Roberta Kaplana ili „kratkih istorija“ Bosne i Kosova Noela Malkolma, danas su obavezna literatura na Oksfordu i drugim zapadnim univerzitetima. Zajednički stav ovih knjiga jeste da su Srbi i na početku i na kraju veka bili izvor ratova u Evropi. Zbog toga su i poruke izveštaja Karnegijevih komisija o balkanskim ratovima iz 1912–1913. i 1996. glasile da Zapad samo silom može zaustaviti divljaštvo na Balkanu i nametnuti njegovim narodima civilizovano ponašanje. Približavanje stogodišnjice izbijanja Prvog svetskog rata dalo je povod novim studijama koje drugačije vide njegove uzroke u skladu s novim realnostima u Evropi posle hladnog rata. Primeri nove istoriografije jesu nedavno objavljene studije Kristofera Klarka „Mesečari: kako je Evropa krenula u rat 1914. godine“ i dve knjige Šona Mekmikina, „1914 – odbrojavanje do rata“ i „Rusko poreklo Prvog svetskog rata“. Njihova gledišta bi se, u najkraćem, mogla sažeti u sledeće. Povod za rat bio je „srpski terorizam“, čija je prva žrtva bio princ Franc Ferdinand. Nastavljajući Kaplanovu tezu da je „istorija HH veka počela na Balkanu“ i da najveća zla HH veka (terorizam, nacizam) imaju balkanske preteče, one u Mladoj Bosni vide preteče Al Kaide. Ukratko, u njima se tvrdi da krivicu za rat snosi Rusija, koja nije dopustila Austrougarskoj da kazni Srbiju, čime je uvukla Evropu u prvi od dva velika oružana sukoba u HH veku. Ove studije osporavaju vladajuće stavove istoričara, uključujući i nemačke (na primer, Frica Fišera) o uzrocima Prvog svetskog rata, ali odgovaraju novim političkim realnostima u Evropi posle hladnog rata. Na inicijativu Francuske, u Sarajevu će se 2014. održati centralna evropska svečanost povodom sto godina od početka Prvog svetskog rata i taj događaj će ovu raspravu iz profesorskih kabineta izvesti i na političku scenu. Na mestu gde su se nekada u Sarajevu nalazili Muzej Mlade Bosne i gde su izlivene stope Gavrila Principa biće podignut spomenik Francu Ferdinandu uprkos protivljenju Republike Srpske, jednog od dva entiteta koji čine dejtonsku Bosnu i Hercegovinu. Neupućenima u novu problematiku trebalo bi pomenuti da je Gavrilo Princip jedini Srbin koji se pominje u školskim udžbenicima istorije u Evropi, u kojima se Prvi svetski rat danas označava kao „prvi evropski građanski rat“, koji je početkom HH veka prekinuo tokove evropske civilizacije koji su nastavljeni francusko-nemačkim pomirenjem i stvaranjem EZ, kasnije EU. Za razliku od Versajske konferencije, koja je u „klauzuli o krivici“ za njegovo izbijanje okrivila nemački imperijalizam i, kako neki zapadni istoričari tvrde (na primer, britanski istoričar Edvard Hejlit Kar), time dovela do dolaska nacista i Hitlera na vlast i Drugog svetskog rata, u svetlu nove istoriografije, ta krivica pada na Srbiju i Rusiju, „koje su gurnule Evropu u bratoubilački rat”. Simbolika Prvog svetskog rata bila je povod i drugačijim političkim inicijativama poslednjih godina. Grčka je, na primer, svojevremeno predložila da se sve preostale balkanske zemlje 2014. godine, na stogodišnjicu početka Prvog svetskog rata, prime u Evropsku uniju. Time bi se, prema zamisli grčkih političara, zaokružilo pomirenje u Evropi posle Drugog svetskog rata, ali i projekt evropske integracije. Drugi talas krize evrozone, koji je počeo u Grčkoj, gurnuo je u stranu ovu inicijativu i otvorio put drugačijim interpretacijama s potpuno neizvesnim političkim posledicama. Da podsetimo: jedan od glavnih uzroka raspada i građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji bila je želja njenih zapadnih republika da „pobegnu sa Balkana” i „vrate se u Evropu“, kojoj „ne pripadaju ni Srbija ni druge jugoslovenske republike”. Dvadeset i dve godine posle raspada Jugoslavije, to je realnost postjugoslovenskog prostora. Iako je poslednja decenija donela mir i obnovu saradnje na njemu, ožiljci su ostali. Oni koji u to sumnjaju mogu se ovih dana uveriti u Vukovaru, u kome se vodi ogorčena borba protiv povratka ćirilice kao simbola rata, „Orijenta“ i „ne-Evrope“. Uprkos tome što je ovo pismo ulaskom Bugarske postalo jedno od zvaničnih pisama Evropske unije.