Da li smo se ogriješili o Jovanku Broz?

Postoji tumačenje da smo se kao društvo ogrešili o Jovanku i da je to možda razlog ovako velike pažnje.

Republika Srpska 30.08.2013 | 19:04 Postoji tumačenje da smo se kao društvo ogrešili o Jovanku i da je to možda razlog ovako velike pažnje. Iz simboličke perspektive to bi se, međutim, moglo čitati kao ogrešenje o zemlju koju ona predstavlja. Samo po sebi se postavlja pitanje zašto je zdravstveno stanje jedne osamdesetdevetogodišnje dame izazvalo toliko pažnje medija i običnih ljudi širom bivše Jugoslavije. Da li je u pitanju samo tragična sudbina žene koja je iz ličkog krša preko trnja stigla do zvezdanih visina prve dame druge Jugoslavije, a zatim se suočila sa životnim sunovratom i (samo)izolacijom? Nesumnjivo da ovakvi melodramski zapleti predstavljaju poslasticu za tabloide i njihove čitaoce. Međutim, ovom temom se mnogo manje bave tabloidi, a mnogo više takozvana ozbiljna štampa i informativne emisije. To otvara prostor za drugu pretpostavku – da Jovanka Broz, kao jedan od simbola SFRJ, predstavlja (još jedan) izraz obnovljenog interesovanja za tu zemlju. Postoji i tumačenje da smo se kao ljudi i čitavo društvo ogrešili o Jovanku i da je to možda razlog ovako velike pažnje. Iz simboličke perspektive to bi se, međutim, moglo čitati kao ogrešenje o zemlju koju ona simbolizuje. No, ako je ova pretpostavka tačna, postavlja se važnije pitanje: zbog čega je gotovo četvrt veka nakon što je nestala sa političke mape sveta, priča o toj zemlji na bilo koji način važna i značajna? Da li se to može objasniti samo nostalgijom? Nesumnjivo da nostalgija predstavlja deo objašnjenja. Ali snaga nostalgije proističe iz činjenice da oni koji su srušili socijalističku Jugoslaviju nisu uspeli da naprave ništa bolje. Uprkos tome što je SFRJ bila bremenita različitim protivrečnostima i daleko od idealne zemlje, malo je objektivnih pokazatelja društvenog razvoja prema kojima bi čak i najuspešnije zemlje naslednice – a o ostalima da se i ne govori – nadvisile svoju prethodnicu. Razloga za to ima više. Neki su u vezi s veličinom teritorije i mnogobrojnošću populacije, a neki s karakterom društvenog sistema. Ovde nema prostora za detaljniju razradu ovog zaključka, pa je dovoljno reći da većina običnih ljudi u gotovo svim novonastalim državama živi lošije u odnosu na stanovnike drugih evropskih zemalja nego što je to bio slučaj sa prethodnom generacijom koja je živela u SFRJ. No, ako je već bila tako dobra, pitanje je zbog čega se onda raspala, a posebno zbog čega se raspala u krvi. Najčešća teza koja dolazi iz uticajnih, prvenstveno političkih, krugova u svim zemljama naslednicama glasi da je Jugoslavija bila veštačka tvorevina koju je održavao samo represivni aparat sa diktatorom i klikom njegovih poslušnika na čelu. Mada je ovde izneta u svojoj najjačoj formi, ova teza je u različitim modalitetima postala gotovo opšte mesto u političkim interpretacijama savremene istorije. Nedavno je u intervjuu jednom beogradskom dnevnom listu Leh Valensa gotovo uzgred izneo tu tvrdnju kao nešto samorazumljivo, što ne traži nikakvo dodatno pojašnjenje. A pojašnjenja su svakako potrebna. Čak i ako se prenebregne činjenica da su svi produkti ljudske prakse sami po sebi „veštački”, te da u tom smislu ne postoje „prirodne” državne tvorevine, ostaje pitanje da li se taj pejorativni atribut odnosi na činjenicu da je Jugoslavija bila višenacionalna zajednica – što je za nacionaliste samo po sebi neprirodno ili je reč o falsifikovanoj tezi da je Jugoslavija nastala isključivo kao projekat velikih sila pobednica Prvog velikog rata. Utisak je, međutim, da teza o neprirodnosti Jugoslavije više predstavlja alibi za one koji su uložili značajan trud i tuđe živote da je unište. Na kraju, moglo bi se postaviti pitanje zbog čega joj, ako je već bila veštačka tvorevina, nije omogućeno da se relativno mirno razloži poput Čehoslovačke ili SSSR-a. Čini se da je upravo njen krvavi raspad najbolji, mada najtužniji, dokaz o njenom „prirodnom” karakteru. Naime, bez tog nasilnog scenarija izvesno je da se ne bi ni mogla raspasti. Ako je, dakle, bilo nečeg neprirodnog u vezi sa raspadom Jugoslavije, to je onda, svakako, savez sila koje su je rušile. Naime, nacionalisti iznutra i liberali izvana svakako ne predstavljaju ideološki skladan spoj. Sve rečeno ne treba, međutim, shvatiti kao lament nad nečim čega više nema. Ono što je izgubljeno, retko kada ima smisla vraćati, a ono što je razbijeno, najbolje je ponovo ne sastavljati. Međutim, podsećanje na SFRJ, pa čak i njeno mitologiziranje ima smisla iz drugih razloga. Oni kojima danas nedostaje imaginacije za političke programe možda bi trebalo da se oslone na nasleđe te zemlje koja se rukovodila vrednostima i ciljevima zbog kojih je danas sve izraženija nostalgija za njom. Otvorenost prema svetu i prezir parohijalnosti; okrenutost ka budućnosti umesto ka prošlosti; isticanje solidarnosti kao bazičnog principa funkcionisanja društva; zalaganje za ravnopravnost u svakom pogledu, zalaganje za društvenu jednakost i socijalnu pokretljivost; podsticanje obrazovanja i praćenje civilizacijskih trendova, mada nisu uvek u praksi dosledno realizovani, predstavljali su poželjne društvene vrednosti. Zahvaljujući tome napravljen je civilizacijski iskorak koji je u značajnoj meri poništen tokom protekle dve decenije. Manje ratno razaranje, a više vrednosni zaokret ka obnovi tradicionalizma, zatim nekritičko prihvatanje konzumerizma i potrošačkog mentaliteta doveli su do paradoksalnih suprotnosti koje se kristališu u socijalnom darvinizmu koji je prepoznat kao nužan model preživljavanja.