Jugoslavija izbjegla treći svjetski rat

Republika Srpska 23.08.2013 | 10:34

Staljinov privatni rat sa Josipom Brozom Titom umalo nije prouzrokovao treći svetski rat, navodi se u objavljenom dokumentu sa kojeg je američka Nacionalna bezbednosna agencija (NSA) skinula oznaku tajnosti. U dokumentu koji je nazvan „Izbegavanje Armagedona”, NSA navodi da je Staljin bio odlučan da po svaku cenu uništi Tita i „njegov otpadnički komunistički režim”, prenosi RTS. Tito je povukao nekoliko poteza koji su razbesneli Staljina, a kap koja je prelila čašu bio je Grčki problem i Titova pomoć (oko 10.000 „dobrovoljaca”) komunistima koji su se borili u toj zemlji. Staljin je Titu poslao pismo kritikujući „Grčku liniju”, smatrajući da komunisti u Grčkoj nemaju nikakve šanse zato što Atinu podržavaju Sjedinjene Američke Države, „najmoćnija država na svetu”. Pošto je Beograd odbio da popusti, Staljin je zahtevao oštru kaznu. Osim izbacivanja iz Informbiroa, Sovjeti su započeli zajedljivu propagandu proglašavajući Tita i njegovu vladu za „špijunske grupe”, odane američkom i britanskom imperijalizmu. U dokumentu se, potom opisuje propagandni rat između dve države i partije i navodi da je vojna akcija Staljina delovala kao realna opcija „pošto su subverzije i sabotaže propale”. To su potvrdili i izvori koji se pominju u dokumentu. Jedan od njih je i mađarski dezerter general Bela Kiralj. Prema njegovim rečima, Mađarska narodna armija trebalo je da probije jugoslovensku odbranu u Vojvodini. To bi otvorilo vrata ka Beogradu koji je trebalo da zauzme sovjetske oklopne trupe. To je doprinelo tome da se za sukob zainteresuje i Zapad. U avgustu 1950. godine procene CIA bile su da bi jugoslovenska armija imala šanse protiv trupa Rumunije, Mađarske i Bugarske. Međutim, prisustvo šest sovjetskih divizija u tim armijama, značilo bi poraz Jugoslavije. Otuda je CIA zaključila da jugoslovenski otpor zavisi od stepena i brzine zapadne pomoći, a pojedini senatori su upozoravali da bi „sovjetski napad na Jugoslaviju lako mogao da predstavlja uvod u treći svetski rat”. Kako bi spremile jugoslovensku vojsku za rat, Sjedinjene Države su stvorile šemu pomoći. U godini posle invazije na Koreju, Vašington je obezbedio 77,5 miliona dolara pomoći za Beograd. Do sredine pedesetih godina, vojna pomoć je ukupno iznosila pola milijardi dolara. U junu 1951. godine, general Koča Popović je posetio Vašington radi zajedničkih vojnih planiranja. Na prvu loptu, pomoć Vašingtona Beogradu bila je neočekivana. Pre razlaza sa Moskvom, radikalni režim u Beogradu bio je u zapadnim medijima označen kao sovjetski satelit broj jedan, a odnosi između Jugoslavije i SAD su bili napeti. Ipak, zbog sovjetske pretnje, stvari su se promenile. U septembru 1951. godine obaveštajna zajednica Sjedinjenih Država, već je označila Jugoslaviju kao vrednu i pouzdanu branu od Sovjetskog Saveza. Specijalni CIA projekti razvoja za 24 meseca računali su na Jugoslaviju kao buduću NATO članicu, uz Grčku, Tursku i Španiju, što bi bilo glavno pojačanje alijansi za eventualni rat protiv Sovjetskog bloka. Zaključeno je da je sovjetska invazija na Jugoslaviju veoma verovatna i da bi mogla uskoro da se ostvari. Iz NATO perspektive, Jugoslavija je služila kao štit za ranjivu Italiju i Grčku. Planovi su išli toliko daleko da je u septembru 1951. godine Vrhovna komanda saveznika u Evropi naredila da će Italija biti branjena na reci Soči, koja je velikim delom bila na jugoslovenskoj teritoriji. Uprkos velikoj vojnoj pomoći koju je Zapad pružao Jugoslaviji, strah od sovjetske invazije rastao je u zemljama NATO. U februaru 1951. godine britanski vojni vrh je objavio da će sovjetski napad na Jugoslaviju dovesti do trećeg svetskog rata. I Vašington je smatrao da bi napad na Jugoslaviju mogao biti uvod u globalni rat. Pošto NATO nije bio u stanju da ostvari prednost kada je reč o konvencionalnom naoružanju, opcija nuklearnog oružja često je bila spominjana. U nedeljama posle invazije Koreje, Vašington je prihvatio opciju da iskoristi nuklearno oružje kako bi odbranio Jugoslaviju. To bi svakako proizvelo i odgovor s druge strane i teško da bi bilo moguće izbeći „nuklearni rat”. Ipak, dugo očekivani sovjetski napad nikad se nije desio. Prema generalu Kiralju, završne pripreme za napad na Tita kulminirale su u toku američke invazije na Koreju. Ali razvoj događaja na Korejskom poluostrvu je bio neočekivan za Sovjete. Moskva je rezonovala: Ako je Amerika uložila takav napor kako bi spasila Koreju, kako će se onda angažovati da spase strateški važnog Tita? Zbog toga je Staljinova spremnost da izazove svetski rat, čak nuklearni rat, slabila, a planovi za invaziju su odloženi. Prema Kiraljevim rečima, američka jaka odbrana Južne Koreje odvratila je Staljina od invazije.