Slučaj Dodik - patriotizam, kolaboracija i korupcija

Dodik je za jedne, zbog korupcije u RS, oličenje negativnog, dok je za druge, na osnovu patriotske pozicije na koju je došao, najveći branilac Srpstva.

Republika Srpska 08.07.2013 | 16:07 Dodik je za jedne, zbog korupcije u RS, oličenje negativnog, dok je za druge, na osnovu patriotske pozicije na koju je došao, najveći branilac Srpstva. Verovatno je istina negde između, ali ono što je još važnije: njegovo delo je sjajan primer za analizu važnih fenomena sa kojima se suočavamo.Dok nas razni zapadni centri moći nipodaštavaju, prijaju nam jake Dodikove reči. On je spreman da odbrusi američkim diplomatama koje se mešaju u unutrašnju politiku Srpske. Bez dlake na jeziku progovara o otmici Kosova. A ovih dana je učinio i ono što se danas ne bi usudila da uradi većina srpskih političara: pohvalio je vojsku RS koju je predvodio general Mladić i istakao njenu „istorijsku ulogu“. No, isti taj Dodik je u vreme dok je VRS branila naš narod zapadno od Drine, bio najžešći protivnik politike koja je dovela do stvaranja Republike Srpske. U to vreme je, uslovno rečeno, bio neka vrsta „umerenog“ LDP-ovca. Tako je sebi obezbedio podršku „okupacionih sila“, koje smo 1995. godine dobili u paketu sa mirovnim aranžmanom. Međutim, od tada je u nacionalnom pogledu bitno evoluirao. Otuda, njegov primer je dobar osnov da razmislimo o smislu srpske kolaboracije, odnosno da racionalno sagledamo da li ona nekada može da bude i od koristi, i ako je tako – šta sve mora da bude sa njom povezano da bi bila produktivna? ASISTIRANJE OKUPATORU Amerika je od okončanja rata želela da oslabi Karadžićevu Srpsku demokratsku stranku (SDS), koju je doživljavala kao prepreku za širenje svog uticaja. Favorit Zapada u RS bio je Dodik.  On je bio prozapadno orijentisan i nije ispoljavao nacionalni naboj, a s druge strane, vrlo je vešt političkim borbama. Zato je Vašingtonu delovalo da može da zavlada RS i potom povede politiku koja Amerikancima odgovara. U prvoj fazi to je bilo emancipovanje RS od Srbije i slabljenje tamošnjih nacionalno posvećenih političkih krugova. U drugoj fazi cilj je bio da BiH bude centralizovana, odnosno RS bude svedena na nivo obične federalne jedinice. Uz zapadnu podršku, Dodik je jačao ličnu poziciju i svoju stranku (Savez nezavisnih socijaldemokrata – SNSD). Iako bez parlamentarne većine, uz NATO mađioničarske trikove, uspeo je da postane premijer RS 1998. godine i protivno političkoj logici poklonjenu vlast zadrži do 2001. To je bio period od ključnog značaja za Vašington, kada je za njegov račun Dodik uspešno realizovao poverene zadatke. Uspeo je da pacifikuje RS kako naš tamošnji narod ne bi oružjem podržao napadnutu braću istočno od Drine, čega se NATO, u strahu od kopnenog rata u „bosanskim brdima“, užasavao. Potom, u drugoj polovini 2000. godine, svesrdno je podržao organizovanje iz inostranstva prve „narandžaste revolucije“, koja je rezultirala petooktobarskim rušenjem Miloševića. Sve to nije moglo da ne pogorša Dodikov rejting, a Amerikanci ne pribegavaju političkoj alhemiji olako. Prošla je njihova urgentna potreba za Dodikom, pa iako su ga i dalje podržavali to nisu činili baš tako da ga održavaju na vlasti čak i formalno protivno parlamentarnim normama. No, već na izborima 2006. godine Milorad je postao relevantan faktor, čija moć se zasniva na volji naroda. Na izborima održanim 2006. godine, SNSD je dobio 43,31% glasova, kao i pobedu svog kandidata za predsednika Republike Srpske. Nakon toga stekli su se uslovi da Dodik, uz podršku manjih koalicionih partnera, posle pauze od 5 godina bude izabran za premijera RS. PATRIOTSKI ZAOKRET Pored medijske imperije stvorene uz pomoć Zapada a koja je radila za njega, Dodikovoj pobedi doprinelo je i razočarenje naroda u SDS. Tadašnji predsednik te stranke a i RS (od 2002), Dragan Čavić, u strahu od represija Visokog predstavnika (okupacionog namesnika BiH, sa pravima da radi gotovo šta poželi), pokazao je preveliku popustljivost prema zahtevima Zapada. Sa svojim saradnicima pristao je da čitav niz ovlašćenja bude prenet sa nivoa entiteta na centralne organe, a između ostalog i da umesto tri armije bude stvorena jedinstvena vojska BiH. Dok je uplašena vlast RS iz redova, od strane zapada stigmatizovanog, SDS-a, tako postupala, Dodiku – koji je imao dobre odnose sa Briselom i Vašingtonom – dopuštao je da koristi nacionalnu retoriku. Tako je u očima mnogih postao veći nacionalista od onih koji su važili kao takvi, no u praksi je i tada posredno asistirao pritiscima na RS pošto se nikada nije solidarisao sa ugroženim funkcionerima SDS-a (od kojih su gotovo NKVD-ovskim metodama iznuđivani ustupci). A da je Dodik bio spreman na nacionalni konsenzus oko odbrane RS umesto što je vrebao upražnjena mesta, oni verovatno ne bi pokleknuli. Takav demagoški pristup omogućio je Dodiku da zagospodari RS. Međutim, posle toga kod njega je došlo do istinske patriotske transformacije. Čim je uspostavio čvrstu vlast nad RS, postao je nespreman da dalje udovoljava zahtevima stranaca. Kada je doživeo RS kao svoj „feud“, kojim može da vlada bez NATO bajoneta, nije mu više padalo na pamet da prihvati njeno dalje slabljenje. Njegovom čvrstom stavu pogodovala je i promena geopolitičkog konteksta. Od 2000. do 2006. godine Rusija ne samo što je stala na noge, već je postala i prisutnija u na Balkanu. Tako je, pogotovo pošto je ruski kapital 2007. preuzeo Naftnu industriju RS, Moskva postala faktor podrške  otporu RS daljim američkim pritiscima. Konačno, i Zapadu je bilo nezgodno da previše snažno napadne Dodika koga je pre toga veličao (i sa kojim je asimetrično i dalje u „šemi“). KOLABORACIONISTIČKI SPEKTAR Ukratko, od kada je Dodik preuzeo RS on se udaljio od SAD i sprečio dalju eroziju RS. Rezultat toga je bio njegov lični trijumf na oktobarskim izborima 2010, kada je u prvom krugu izabran za predsednika RS. Narod je odao priznanje Dodikovom patriotizmu na delu (bez obzira na njegove motive), pa čak i mnogi od onih koji su ga samo nekoliko godina ranije, ne bez osnova, smatrali „izdajnikom“, počeli su da ga, takođe ne bez razloga, hvale. To nam ukazuje koliko je kolaboracija kompleksna pojava. Izraz kolaboracija, da se podsetimo, ima sledeće značenje: „Sarađivati sa neprijateljima svoje zemlje, a pogotovo okupacionim snagama“. Kolaboracionista nekada sarađuje sa okupatorom zato što misli da je to za zemlju, u okolnostima u kojima se našla, najmanje štetno. Iako su to formalno, nisu svi kolaboracionisti i suštinski izdajnici. Ipak, neretko to jesu. Izdajnici su kad god su suštinski spremni da prihvate podređivanje interesa svoje zemlje onome ko je nju (posredno ili neposredno) okupirao, umesto da sa njim samo taktički sarađuju, kako bi kupili vreme ili umanjili nacionalnu štetu. A razlika između te dve kolaboracionista nije uvek odmah vidljiva. Nekada su stvari tek sa „istorijske distance“ jasne, pa se vidi da su potezi koji su delovali kao maligno-kobaboracionistički zapravo bili to u benignom smislu. Ili obrnuto. Takođe, što je najverovatnije u Dodikovom slučaju, može da se desi da naknadni za naciju korisni potezi donekle anuliraju one prethodne, koji su bili štetočinske prirode a proizašli su iz želje da se po svaku cenu uzme vlast. Kako god bilo, šta je bilo ostaje u prošlosti, bitnije je šta se danas radi da se zaštiti nacionalni interes, odnosno kakav je bilans političkog delovanja posle nekog vremena. A Dodikov je, u vezi sa očuvanjem RS, bez obzira na sve, pozitivan! No, nažalost, nije takav kada se radio o unutrašnjim potencijalima Srpske za stabilan razvoj i istrajavanje u odbrani državnosti. POLITIČKA (NE)ZRELOST Dodik je od 2006. branio Srpsku „spolja“ ali ju je, nažalost, slabio „iznutra“. Njegov režim je dopustio da sve moguće sistemske zloupotrebe – od korupcije, preko lopovluke do nepotizma – metastaziraju. Od njih očito ne namerava da odustane ni sada. To se zaključuje sudeći i po tome što je Dodikov kum Škrbić, koji je, kako se stiče utisak, kao ministar ruinirao zdravstveni sistem RS te ga građani vide kao „egzemplar“ svega navedenog, nagrađen mestom ambasadora u Beogradu. Ista ona samoživost koja je sadašnju vlast u RS nekada gurala u ralje opasne kolaboraije iz koje se izvukla, nju je uvukla i u mračne lavirinte korupcije, u kojima je ostala. To rezultira društvenom destabilizacijom RS. Država koja iznutra trune, uz sav patriotizam svog naroda, mnogo manje je otporna na spoljne izazove. Naredna, izborna 2014. godina, verovatno da će doneti odlazak Dodika na koga su mnogi u RS kivni zbog svog socijalnog statusa. Patriotska retorika to ne može da kompenzuje. Sam po sebi Dodikov pad bi bio najprirodniji rasplet problema sistemskih devijacija u RS. No, još veći problem bi bilo to da se zbog revoltiranosti sadašnjim režimom, nacionalno svesni deo opozicije kakav je SDS (koji se oslobodio Čavićevog belega), upetlja u neprincipijelne igre koje pokreću neki evroatlantski krugovi (ne svi jer neki od njih i dalje sarađuju sa Dodikom). U DOS koji je smenio Miloševića, iz pogrešnih političkih kalkulacija, ulazile su i neke patriotske stranke. A ono što su tako postigle nije bilo nimalo patriotsko, odnosno posledice po državu su bile mnogo gore nego da su opstali svi raniji nedostaci (kojih je i te kako bilo). To ne smemo da ponavljamo u RS, što naravno ne znači da dražavotvorni deo opozicije ne treba da se hrabro bori za promene, koje bi suzbilo sistemski kriminal i tako ojačao RS. FARSA ILI OBRENOVIĆEVSKA POLITIKA? Sve rečeno može da se projektuje i na Srbiju. Sadašnja, kao i svaka prethodna naša vlast posle 2000., bila je više-manje kolaboracionistička. Ona, radi onoga zašta misli da će dovesti do ekonomskog oporavka Srbije, čini velike ustupke. No, spram onoga što je Dodik radio od 1998. do 2001. godine, čak i tu se radi o ružičastoj kolaboraciji. A vreme će pokazati kakve će biti njene posledice: da li ćemo uspeti da očuvamo minimum nacionalnih interesa na KiM-u ili će naša generacija biti zapamćena kao ona koja se odrekla te svete srpske zemlje. Želim da verujem da će Srbija naći modalitet da donošenjem Ustavnog zakona (o čemu iz nekog razloga sada ne priča ni vlast, ni opozicija) i adekvatnom implementacijom „Briselskog sporazuma“, očuva bar posredno kakve-takve pozicije na KiM, odnosno spreči promenu stanja na terenu u korist Prištine. Ujedno, da će naši ustupci biti ekonomski valorizovani. Što se sistema tiče, on je već počeo da se poboljšava. Srbija je, što se za RS nažalost ne može reći, ove godine manje u korupcionaško-kriminalnom glibu nego što je to bila prošle godine. Ako bi očuvali makar minimum nacionalnih interesa na KiM-u i konačno ušli u fazu ekonomskog napretka – istorija će morati da prizna da se u Srbiji sada vodi „obrenovićevska“ politika. A koliko god ona nekada bila ocrnjivana, ne treba smesti s uma da nije bilo Miloša Velikog Srbija bi danas, verovatno, bila manja nego što jeste a i znatno kasnije bi se oslobodila otomanske okupacije. No, s druge strane, ekonomski oporavak, čak ako do njega dođe, ne može da kompenzuje totalni nacionalni sunovrat. Ako se on, nedajbože, desi, makar i zbog nespretnosti u kolaboraciji a ne takve namere vlasti, presuda istorije biće nedvosmislena: izdaja! I kada se nešto daje to ne sme da bude toliko da obesmisli ono što se za državu dobija! Tako je i na drugoj strani patriotsko-sistemskog rebusa. To vidimo na primeru RS, gde patriotska retorika ne može da sakrije sve ono negativno što je Dodikov režim učino na planu čerupanja naroda. O svemu tome treba da razmislimo dok neki slave a drugi kude Datum, a u RS se obeležava Slava Mladićeve junačke vojske. Jer, nije sve što deluje kao kolaboracija smak sveta, niti je patriotizam kompenzacija za sistemski kriminal. Politika je suviše ozbiljna stvar da bi o njoj sudili na osnovu emocija! VIDOVDAN.ORG