Ruski veliki brat

Obožavajući Rusiju mi ne preferiramo susedsku već zaista značajnu državu.

Republika Srpska 08.07.2013 | 18:00 Obožavajući Rusiju mi ne preferiramo susedsku već zaista značajnu državu.Nedavno je jedan beogradski dnevni list objavio anketu „Levada centra”. U fokusu istraživanja moskovske nevladine organizacije za ispitivanje javnog mnjenja bila je tema koje narode Rusi najviše i najmanje vole. Rezultati u kojima nema ni pomena o Srbima mogli su samo da zaprepaste sve one koji su u sličnim ovdašnjim anketama glasali da rečena nacija figurira pri vrhu nama najbliskijih, ili na samom vrhu takvih razvrstavanja, kao i sve one koji dele srodan pogled na svet. Istraživanje „Levada centra” trebalo je da nas zanima zbog ovdašnjih reakcija koje je izazvalo, bar koliko zbog samih rezultata, i utoliko što izlivi srpskoga bezuslovnog rusofilstva imaju i oficijelnu težinu. Sadašnji je predsednik države, istina pre no što je raskinuo sa sopstvenom političkom prošlošću, javno ispoljio žal što Srbija nije jedna od ruskih gubernija. Da i ne pominjemo izvesne ovovekovne ekonomske aranžmane sa Moskvom koji po nas i nisu najpovoljniji. Dakle, u internet-komentarima čitalaca raznih medija koji su preneli dotično istraživanje bilo je dosta razumevanja za našeg „velikog brata” ili čak tumačenja po kojima je u pitanju laž ili komunistička propaganda. Sam beogradski list koji je preneo istraživanje „Levada centra” ovako je komentarisao: „Sada nam ostaje da se tešimo da imamo dugu tradiciju dobrih odnosa”, tešile su se dnevne novine zaboravljajući pojedine događaje koji govore drugačije. Do pojave Vuka Karadžića, Srbi su zvanično koristili ruskoslovenski i, u boljem slučaju, slavenoserbski jezik. Onda su se preko lingviste iz Tršića koji je uz pomoć zvaničnog bečkog cenzora Jerneja Kopitara svoje najznačajnije priručnike o novom, neruskom, narodnom jeziku štampao u Beču, i preko Miloša Obrenovića – dakle, kulturno, ekonomski i spoljnopolitički – okrenuli Austriji. (Druga je stvar što se taj novi prijateljski savez okončao ubistvom prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu). Ako ne računamo tlapnje iz devedesetih o savezu SR Jugoslavije, Rusije i Belorusije, poslednja šansa za dobrovoljnu samogubernizaciju propuštena je znamenitim događajima iz 1948. godine. S druge strane, rezultateistraživanja „Levada centra” možemo uzeti i kao paradigmatične, iako su pomalo neočekivani. Kada se danas u nekoj uređenoj državi sprovede slično ispitivanje javnog mnjenja, ono deluje kao meka parodija top-lista odnosno pop-diskursa, a kad je to slučaj u nekoj od zemalja koje sunedavno učestvovaleu ratu, cela stvar po pravilu unapred miriše na opasan etnocentrizam. Međutim, prema rezultatima „Levada centra”, ispitivani Rusi su pokazali priličnu realpolitičnost. Po njima, ista vera ne mora da znači bliskost, sudeći po tome što su im među deset omiljenih naroda samo četiri većinski pravoslavna (Belorusi, Jermeni, Bugari, Ukrajinci). U najmilije manje svrstavaju žitelje susedskih (Belorusija, Kazahstan, Ukrajina) nego zaista značajnedržave (Kina, Nemačka, Indija, Francuska, Italija). Kad se u svetlu tako realpolitičnih rezultata istraživanja osmotre ovdašnje ankete po kojima su omiljeni narodi Rusi, Crnogorci i Makedonci, mojoj neznatnosti se nameće pitanje zašto takva ljubav prema pre svega pravoslavnim populusima i, nešto manje, susedima, ne iznedri na primer naklonost „ljubavnoj” alijansi srpskog i rumunskog naroda. Ona bi bila primerenija i istinskoj veličini naše države, i njenom geopolitičkom položaju, i kategoriji bilateralnih povesti lišenih konflikata nego što je to sklonost Rusiji. Možda je tako stoga što Rumunija ipak nema željeni gabarit? Pa da, obožavajući Rusiju mi ne preferiramo susedsku već zaista značajnu državu. Znači da Srbi možda i nisu toliko politički naivni kako na prvi pogled može da deluje. Kao što se vidi, Rusi još manje. Igor Marojević Izvor: POLITIKA