Република Српска нема цијену!

Од маја 2016. године Република Српска је, на основу Одлуке Предсједништва Босне и Херцеговине, број 01-50-1-2062-19/16 (Службени гласник БиХ, број 42/16), у Комисији за националне споменике имала консензус приликом одлучивања, што значи да није могла бити прегласавана.

Др Милан Благојевић 

Наиме, том одлуком прописано је да Комисија за националне споменике усваја своје опште акте, а то значи и акте којима прописује начин свог рада, консензусом својих домаћих чланова (консензусом два члана из Федерације БиХ и једног члана из Републике Српске).

Та одлука Предсједништва БиХ из 2016. године након тога никада до јануара ове године није била мијењана, јер до јануара 2026. никада Предсједништво БиХ није донијело неку нову одлуку којом би прописало да се враћа већинско одлучивање у рад Комисије за националне споменике.

Предсједништво БиХ је могло тако да одлучи 2016. године зато што Анекс 8 Дејтонског споразума у члану 9. трансферише на домаће власти одговорност за функционисање ове комисије послије првих пет година од ступања на снагу Дејтонског споразума, при чему тај трансфер овлаштења из Анекса 8 Дејтонског споразума на домаће власти даје право да оне кроз Предсједништво БиХ одреде консензус као начин одлучивања Комисије за националне споменике, а не већинско одлучивање. 

Све су то разлози због којих је Жељка Цвијановић као актуелни српски члан Предсједништва БиХ у јануару ове године морала да изјави вето на одлуку остала два члана Предсједништва, којом се умјесто консензуса враћа већинско одлучивање у Комисији за националне споменике.

Цвијановић је имала право на то и морала је зарад заштите интереса Републике Српске да изјави вето на такву одлуку, због тога што Устав БиХ прописује право прегласаног члана Предсједништва да изјави вето на одлуку остала два члана Предсједништва, без обзира на то о којем питању се ради, тј. без обзира да ли је ријеч о питањима спољне или унутрашње политике.

Наиме, та одредба Устава БиХ, из члана 5.2д) јасно прописује да:

"Члан Предсједништва који се не слаже са одлуком" дакле било којом одлуком, а не само са одлуком из области спољне политике, "може одлуку Предсједништва прогласити деструктивном по витални интерес ентитета за територију ентитета са које је изабран".

У том случају, да је Цвијановић изјавила вето у јануару ове године, према истој одредби Устава БиХ коначну одлуку донијела би Народна скупштина Републике Српске.

Нажалост, Цвијановић то тада није учинила па је наведене одлука Предсједништва БиХ ступила на снагу и објављена у Службеном гласнику БиХ, број 13/26.

Тако је, дакле, тим пропустом Жељке Цвијановић оштећена Република Српска.

Стога је овај случај један у низу других који показује колико се у институцијама БиХ не смије стављати на коцку Република Српска, колико они који је представљају не смију да калкулишу, јер Српска нема нити смије имати цијену по било којем питању.

Нажалост, владајући режим је и овај пут личне интересе појединаца ставио изнад Републике Српске. Ти интереси и незнање тријумфовали су и овај пут над Републиком Српском, као што је то режим учинио и много пута прије тога.

Сјетимо се само неколико таквих по Републику Српску судбоносних случајева, као што су:

1. Гласање посланика и делегата из Додиковог СНСД-а у Парламенту БиХ 2007. године за "Закон о усвајању Закона Педија Ешдауна о државној имовини БиХ", којим је отворен пут за развлашћивање Републике Српске од њене имовине;

2. Прихватање Споразума о стабилизацији и придруживању БиХ и ЕУ 2008. године, који је у име БиХ потписао Додиков Никола Шпирић, а којим је Додиков режим на ниво БиХ пренио уставну надлежност Републике Српске да она, а не БиХ, одлучује о пружању државни помоћи, усљед чега данас имамо Савјет за државну помоћ БиХ и Закон о систему државне помоћи у БиХ, који је усвојен у Парламенту БиХ 2012. године;

3. Реформска агенда коју је у октобру 2025. године усвојио Савјет министара БиХ гласовима режимских министара из Додиковог СНСД-а, којом агендом је предвиђено да се на нивоу БиХ, а не Републике Српске, законом регулишу сва питања унутрашњег тржишта електричне енергије, као и да се мијења Устав БиХ увођењем тзв. замјенске клаузуле којом би БиХ било омогућено да она доноси и законе из надлежности ентитета зарад спречавања наводног кршења права ЕУ, као и да се елиминише заштита виталног националног интереса код одлучивања у Парламенту БиХ и Предсједништву БиХ.

Све то је пут у нестанак Републике Српске.

Због тога је вријеме које је пред нама вријеме великих искушења и опасности по Републику Српску. Против тога се може (из)борити само одлучном, бескомпромисном и непоколебљивом политиком чија основа је поштовање Републике Српске. Она нема и не смије имати цијену.

Пише: Др Милан Благојевић, носилац листе кандидата СДС-а за посланике у Представнички дом Парламента БиХ