Болести Закона о управним споровима Српске

У децембру прошле године, неколико дана прије него што ће Универзитет у Бањалуци незаконито по трећи пут изабрати свог ректора, написао сам текст под насловом "Незаконити ректор", који је објављен на БН порталу 24.12.2025.

Пише: Др Милан Благојевић 

Упозорио сам у том тексту на то да нови Закон о високом образовању Републике Српске нема одредаба које би прописивале да се мандат ректора стечен по ранијем закону не рачуна у мандате по том новом закону и да је, с обзиром да и нови Закон о високом образовању прописује да се не може више од два пута бити ректор, очигледно да тадашњи ректор Универзитета у Бањалуци који, упркос ономе што пише и у новом Закону о високом образовању, ипак хоће да и по трећи пут буде ректор тог унивезитета, неће бити законити ректор.

Међутим, бањалучки Универзитет је пар дана након тога ипак по трећи пут исто лице изабрао за незаконитог ректора.

Такође сам у том мом тексту објаснио и какву је незакониту и нечасну улогу у том избору претходно одиграло Министарство за научнотехнолошки развој и високо образовање Републике Српске, које је, какве ли "случајности", прије овог трећег незаконитог избора ректора, на тражење бањалучког универзитета, дало незаконито и тенденциозно тумачење да исто лице наводно и по трећи пут може бити изабрано за ректора, након чега се, на основу тог изопаченог тумачења закона од стране поменутог министарства, и догодио незаконити избор ректора тог универзитета.

Тачку на ову незакониту работу, али само привремено, ставио је неки дан Окружни суд у Бањалуци који је својом пресудом поништио наведени незаконити избор, у којој пресуди је, у суштини, поновио аргументацију из мог текста "Незаконити ректор" из децембра прошле године.

Међутим, прича о томе није завршена, због чега малочас и јесам написао да је том пресудом само привремено стављена тачка на ову незакониту работу на бањалучком Универзитету.

Разлог због којег то наглашавам јесу болести важећег Закона о управним споровима Републике Српске, које, како ће у наставку бити показано, омогућују да се безакоње у овом случају, али и у другим случајевима из других управних области, настави у недоглед.

Суштина проблема своди се на то да судови у овој врсти судског поступка напросто неће да одлуче у тзв. управном спору пуне јурисдикције, што је таква врста управног спора у којем надлежни суд не само поништи незаконити управни акт, какав је у овом случају незаконито рјешење о избору по трећи пут истог лица за ректора, већ суд истовремено са тим поништењем у истој пресуди мериторно одлучи тако што, на примјеру истог случаја, забрани да то лице по трећи пут буде изабрано на ту функцију.

Е то, што је суштинско, наши судови неће да раде, чега сам се нагледао у мојој дугогодишњој судијској каријери, током које сам одлучивао и у управном спору пуне јурисдикције, али је Врховни суд Републике Српске, на захтјев управних органа који су доносили незаконита рјешења и нису уважавали судске пресуде, врло брзо поништавао такве моје пресуде.

Дакле, судови иду за тим да, као у овом случају, само пониште незаконити управни акт и врате предмет управном органу да он опет одлучује. А онда тај орган опет донесе незакониту одлуку, након чега ствар поново дође у суд који опет понови исто, то јест поново само поништи управни акт и врати предмет управном органу да он одлучује. И тако у недоглед трају управни спорови.

Када чујемо, као неки дан, да је суд поништио управни акт, као што је незаконити акт бањалучког Универзитета, јавност мисли да суд нешто ради. Међутим, то је само формално тако, али не и суштински, јер се таквим понашањем судова омогућује управном органу да понавља незаконите одлуке.

Због тога не треба да нас зачуди ако бањалучки Универзитет опет донесе рјешење којим опет исто лице незаконито по трећи пут изабере за свог ректора. Из истих разлога не треба да изненади ни ако у случају земљишта у Подновљу код Добоја управни орган опет донесе исту одлуку, као што је она коју је недавно само поништио Врховни суд Републике Српске у управном спору. Дакле, ни у том предмету суд није одлучио у управном спору пуне јурисдикције, иако је само то рјешење за овакве и бројне друге случајеве.

Проблем је у Закону о управним споровима, јер тај закон већ годинама нема одредбу која би обавезивала суд да ствари мора рјешавати у управном спору пуне јурисдикције, а не да само поништава незаконите управне акте и враћа предмет управном органу да он поново одлучује, чиме му омогућује да поново донесе незакониту одлуку.

Не треба очекивати да ће овај суштински проблем управног спора ријешити законодавна нити судска власт. Законодавна власт, а ни Влада као предлагач тих измјена, неће то учинити, јер би тиме изгубили контролу над одлучивањем у управним стварима, пошто би у том случају судови мериторно одлучивали, а не управа која је под контролом извршне и политичке режимске власти.

Ни судска власт то не тражи, нити ће, зато што јој одговара садашње стање у којем је много лакше ограничити се само на поништење управног акта и враћање предмета истом управном органу на поновно одлучивање, него да се суд(ија) напреже тиме што би он ствар рјешавао у управном спору пуне јурисдикције, што је далеко теже. 

Стога садашње стање ствара искривљену слику, на основу које је јавност у заблуди да судови тобоже нешто раде у управним споровима, док је стварност сасвим другачија.

Од оваквог режима и судске власти не треба очекивати да ће ово болесно стање промијенити, јер оно њима одговара. Али то не треба да нас спутава да барем укажемо гдје је узрок ове болести и шта је терапија за њу.

Др Милан Благојевић

Фото: БН