Тамо гдје нема извјености зајамчене законом на дјелу је несигурност!

Вријеме у којем живимо веома је захтјевно, траже се квалитетна и адекватна знања за рјешавање веома сложених друштвених проблема. Амбијент за стицање знања није потицајан и уочава се недостатак организоване памети без које није могуће постићи резултате. Суочавамо се са урушеним друштвом у социјалном, културном и вриједносном систему.

Такав друштвени амбијент  тражи промјене и активну друштвену позицију, посебно људи од знања и академске заједнице.

Промовисање лажних вриједности које проводи партократија води релативизацији научног и интелектуалног рада.

Власт се понаша тако као да је ослобођена свих правних и моралних ограда па све одлуке доноси олако и брзоплето, све у свом интересу.

Превладава култура амбалаже која презире садржај, гдје се углед гради на послушношћу и подаништву која сеже до понижења и карактерне нискости.

Систем функционише на матрици персонализације институција које су титуларни а не стварни носиоци власти.

Увијек се траже страначка а не системска рјешења уз тривијализацију права и политике. Егоистична визура партократије доминира над патриотизмом и општим добром.

Извршава се потпуна демобилизација интелектуалних кругова уз апсолутну доминацију квази политичке елите која не може изаћи из застарјелих и ограничених оквира.

Она не види прст пред оком од политичког слијепила, похлепе и незајажљивости а камоли да сагледа потребе савременог друштва.

Недостаје дубока вјера у вриједност знања. Све невоље за друштво настају када се у страну гурну људи од знања, карактера, поштења и принципа.

Знање је темељ сваког друштва, без њега нема напретка. Друштво које не уважава знање и образовање жртвује сопствену будућност.

Осјећа се недостатак таквих људи на кључним мјестима што представља камен спотицања у развоју цјелокупног друштвеног живота.

Ако желимо бољу и просперитетнију будућност морају се фаворизовати људи од знања и креативности који критички мисле, чиме се отвара пут бољим и креативнијим рјешењима.

Промовисање лажних вриједности води релативизацији самог смисла научног и интелектуалног рада, а то је присутно.

Киклопске научнике и пролиферацију лажних доктората, плагијаторство и урушавање професионалне етике треба онемогућити. Образовање је најосјетљивија област па му треба посветити посебну пажњу.

Професори који раде у високом образовању имају посебну одговорност јер раде са младим људима и утјечу не само на њихов стручно-образовни ниво већ и развој будућих личности, те стога својим радом и понашањем морају бити узор.

У јавности превладава мишљење да је високо образовање у кризи и да опада његов квалитет. Међутим, надлежне власти не предузимају одговарајуће мјере.

Превладава прагматично политичко опредијељење  у стварању лажне стварности које је мјерило свих вриједности.

Уз системске сметње, свакако да одређене слабости треба тражити у институцијама високог образовања, превасходно на универзитету. И у овој сфери која би требала бити деполитизована, партократија је нашла своје мјесто да диктира кадровска рјешења.

Темељ сваког демократског друштва је смјењивост кадрова са свих руководећих функција након истека одређеног рока, у правилу послије истека од два мандата, и то је готово универзално правило свих законских прописа, па и Закона о високом образовању Републике Српске.

Међутим, Сенат Универзитета у Бањој Луци је у другом мјесецу ове године, изабрао истог ректора незаконито у трећи мандат, што се ни једном правном акробатиком не може оправдати.

Поставља се питање по којем правном основу Сенат универзитета проводи насиље над законом, које су то посебне  заслуге да исти ректор буде биран трећи пут. Па зар му осам година није било довољно да исцрпи свој репертоар.

Вјероватно је поново изабран због тога што је гурнуо Универзитет са друштвене сцене у прикрајак, под окриље партократије. Коју поруку овим чином шаљу декани и ректор будућим интелектуалцима, својом одлуком очите незаконитости и људске неодговорности , према свему ономе што превазилази њихов лични интерес.

Људске врлине као што су поштење, мудрост, праведност и одговорност морају бити окосница сваког наставника универзитета, посебно њихових предводника.

Начело легалитета и легитимитета као темељни принципи правне државе не смију бити замијењени произвољним опортунизмом воље одређених интересних група, јер је правна држава утемељена на  правима а не на привилегијама.

Овдје се може примијенити  она стара изрека: ’’Ја теби војводо, ти мени сердаре’’, што је омогућио Закон о високом образовању према којем декани учествују у избору ректора, а ректор даје сагласност на избор декана, што представља чисту интересну симбиозу и антидемократски чин.

На крају треба рећи, да ректор којем је по трећи пут потврђен мандат то не заслужује ни за претходне резултате рада.

У вријеме његовог мандата дошло је до значајног смањења броја уписаних студената на високошколске установе у Републици Српској, изузев ове школске године, и то  због студентских демонстрација у Србији.

Према подацима Републичког завода за статистику у академској 2012/13 школској години број уписаних студената у Републици Српској био је 44220 док је у школској години 2022/23 било уписано 26774 студента, што је преко 17000 мањи број, и највећи дио се односи на Универзитет у Бањој Луци.

У вријеме мандата садашњег ректора, дошло је до пада Бањалучког универзитета на свјетској ранг листи, те до неоправданог и несразмјерног броја наставника на појединим факултетима. 

На Економском факултету у Бањој Луци   запослено је негдје око 60 наставника, док на Правном факултету нема ни 30 стално запослених, што је забрињавајуће, иако по свим критеријима у ова два факултета би требао бити приближан број запослених наставника.

Наравно да се у овом случају не може искључити ни одговорност декана Правног факултета.

Коначно, највећа замјерка незаконито именованом ректору (а што се односи и на остале ректоре у Републици  Српској) може се упутити што државни универзитети ништа нису предузели против уписа кандидата који су стекли високу стручну спрему на приватним факултетима, на мастер и докторске студије државних факултета.

Овим чином је створена могућност ’’прања’’ стечених диплома на приватним факултетима, што је апсурд, ако се има у виду квалитет студија на тим факултетима, као и  афере које их прате.

На све ово академска заједница ћути, Академија наука и умјетности Републике Српске  ћути, људи се склањају, моћни људи ћуте, ’’све саме патриоте и заштитници јавног интереса’’.

Шта се то  десило са образовањем?

Некада су знање, труд, одговорност и дисциплина били неприкосновени, а професори ауторитети којима се вјеровало и указивало поштовање јер су били узор и инспирација генерацијама студената. Има и данас таквих, али у све мањем броју.

Проф. Александар Кавчић свјетски признат на научном пољу каже: ’’Уништење нације не захтјева употребу атомских бомби и ракета, потребно је само снизити квалитет образовања’’.

Проф. др Петар Кунић