Сигурна лука: Закон по мјери сумњиво богатих

Крајем фебруара ове 2026. године навршиле су се три године откако је у Републици Српској ступио на снагу Закон о утврђивању поријекла имовине и посебном порезу на имовину.

Пише: Др Милан Благојевић

Тај закон Народна скупштина је донијела 10.2.2022. и објављен је у "Службеном гласнику Републике Српске" број 15 од 23.2.2022. године, али је у члану 27. тог закона прописано да ступа на снагу годину дана од дана објављивања у наведеном службеном гласилу.

Законом је прописано да се у Пореској управи Републике Српске организује Сектор за утврђивање поријекла имовине и посебног пореза, али никада до данас јавности није предочено да ли је и какве је резултате постигао тај сектор у утврђивању поријекла имовине и одређивању и наплати посебног пореза. 

Нећемо те информације ни добити, зато што је тај закон скројен по мјери сумњиво богатих појединаца. Зато се и на примјеру тог закона може потврдити истинитост спознаје суштине сваке идеологије (а и сваки закон  је то - одређена идеологија) која, како је на изванредан начин сублимира угледни професор права др Никола Висковић, представља систем рационалних и осјећајних ставова којима поједине друштвене скупине, углавном оне богатије и образованије, објашњавају, вреднују и оправдавају најважније аспекте друштвеног живота, ради што успјешнијег усмјеравања понашања људи према својим интересима, који се приказују као општи интереси.

Када се ова спознаја примијени на закон о коме је ријеч, не може се отети утиску да је он формално донесен како би се јавности послала порука да ето они богати и моћни који стварно управљају процесима у Републици Српској нису то, већ то они чине из алтруистичних побуда и у општем интересу, да би се од лица која су сумњиво стекла богатство, чије поријекло не могу објаснити својим редовним примањима, у јавни буџет наплатио посебан порез. Тај порез и сва та идеологија звуче још примамљивије за јавност када се у наведеном закону каже да стопа тог посебног пореза износи 75% на основицу.

Међутим, када се загребе испод површине те идеологије и урони у поједине најважније одредбе наведеног закона видјеће се да је он написан по мјери, односно за интересе управо тих богатих. Ево само неколико одредби које то доказују.

Свакако да је у том правцу најважнија одредба члана 13. став 2. Закона, којом је прописано да Пореска управа (њен наведени Сектор) покреће поступак контроле само ако се у претходном поступку  "учини вјероватним да у највише три узастопне календарске године у којима физичко лице има увећање имовине, постоји разлика између увећања имовине и пријављених прихода физичког лица која је већа од 300.000 КМ".

Другим ријечима, ако се не ради о износу већем од тристо хиљада конвертибилних марака, нема утврђивања поријекла имовине.

У пракси то значи ово. Пред очима нам се одвијају процеси разарања наших јавних предузећа (Електропривреде, термоелектрана, Шума Српске и других) у којима се обезврјеђује њихова имовина како би касније имала што нижу цијену у приватизацији. То се не може радити без саучествовања појединаца из политичке власти и управа тих предузећа, што има цијену.

Довољно је, рецимо, да у задње три године сваки од тих моћника себе угради у томе за износ од, на примјер, 250.000 марака, што је велики износ, па да онда у наредне три године уради то исто, и по наведеном закону неће бити подвргнут поступку контроле, упркос томе што постоји разлика између тог увећања његове имовине и редовних примања (плате), коју он не може да објасни.

Нити држава у таквим случајевима може да докаже незаконито поријекло те имовине у смислу Закона о одузимању имовине која је проистекла извршењем кривичног дјела, јер држава нема доказа да је извршено кривично дјело, без чега не може одузети имовину. А нема ни пореске утаје, јер се то кривично дјело односи само на прикривање или умањивање законито стечених прихода, будући да ни држава нема право да принуђује да јој се такви појединци самопријављују да су незаконито стекли приходе.

Тако се, дакле, закон с почетка овог текста претвара у својеврсну сигурну луку за физичка лица чије богатство је сумњиво.

Он постаје таква лука за њих и другим својим одредбама. Рецимо, чланом 23. тог закона је прописано да сва лица која у поступку утврђивања имовине и посебног пореза дођу до података у вези с тим морају све то да чувају као пореску тајну. 

Штавише, исти закон у члану 22. прописује да, ако то жели директор Пореске управе, лица која се требају запослити у Сектору за утврђивање поријекла имовине се, без њиховог знања, прије ступања на рад подвргавају тајним безбједносним провјерама МУП-а Републике Српске, којим провјерама се подвргавају и током рада у Сектору, као и годину дана од престанка рада у Сектору.

Нема шта, као у најцрња времена хитлеризма или стаљинизма, а све зарад заштите интереса сумњиво богатих појединаца, чији интереси се приказују као наводно општи интереси.

За разлику од овог мрачњаштва навешћу примјер Финске, који сам оставио за крај. У тој држави сваком њеном грађанину су доступни подаци о приходима сваког грађанина Финске, при чему у току сваке године постоји Дан пореске транспарентности током којег држава обавјештава јавност колико износи опорезовани приход сваког грађанина Финске.

Далеко смо ми од тога, предалеко.

Др Милан Благојевић