Сервилност Милоша Букејловића и Душана Петровића

Пише: Др Милан Благојевић

Ничим изазвани од мене, јер их ниједном ријечју никада до сада нисам ни поменуо, они су ме, управо због своје сервилности (Букејловић према Милораду Додику, а Петровић према Цвијановићевој, од којих им је и стигла команда да се огласе против мене), најприземније напали својим писанијем за СРНУ и РТРС 27.4. ове године, импутирајући ми (Букејловић) да „обмањујем јавност и вапим за експонирањем након неостварене амбиције да будем изабран за судију Уставног суда БиХ“, док ми Петровић импутира да, ни мање ни више, наводно „оправдавам Лагумџијине илегалне поступке чињеницом да је именован од Предсједништва БиХ“.

Кренућу од навода Милоша Букејловића. Он се, као и Петровић, по команди оглашава на мој текст објављен 27.4.2024. године на порталу БН, под насловом "Додик направи проблем, а онда себе проглашава за спасиоца".

Каже Букејловић да ме је, у вези са мојом тврдњом да је Жељка Цвијановић требала да затражи ванредну сједницу Предсједништва БиХ на тему резолуције о Сребреници, требало питати „шта би био закључак који би том приликом приложила српски члан Предсједништва“, те да је, каже даље Букејловић, „логично, на примјер,  да то буде закључак којим се налаже амбасадору Златку Лагумџији да обустави активности, јер је дјеловао неуставно“.

Мој Букејловићу мој, овим што си написао само показујеш колико је твоје незнање и како ни ти, а ни Петровић, не знате елементарне ствари везане за организацију и рад Предсједништва БиХ, као што сте, изгледа, статирали и на недавном скупу у Бањалуци, одржаном 18.4. ове године, на којем је говорила Жељка Цвијановић.

Остављајући по страни чињеницу да Жељка у свом безмало десетоминутном говору том приликом није ни изговорила ријеч Сребреница нити ишта из Извјештаја Комисије експерата предвођене Гидеоном Грајфом о догађајима у Сребреници, она је у том говору ипак рекла ово, мислећи на резолуцију о Сребреници: „Та резолуција, која је послана у Генералну скупштину, настала је тако што никада није дата прилика да они који су надлежни у Босни и Херцеговини о томе одлучују, а ти који су надлежни, међу њима сам и ја“ (Жељка, прилику треба да створиш ти).

Да су Букејловић и Петровић само пажљиво слушали ове ријечи Цвијановићеве, видјели би да Жељка зна да та резоуција већ постоји, дакле да се зна њен садржај и да је већ достављена Генералној скупштини. Чињеница да је текст резолуције објављен и у више овдашњих медија, уз информацију да је Златко Лагумџија у УН-у исходио и то да је БиХ наводни спонзор текста те резолуције, било је од пресудне важности за промптно дјеловање Жељке Цвијановић и њеног кабинета у Предсједништву БиХ, одмах након скупа у Бањалуци 18.4. а и раније, јер је текст наведене резолуције био познат и прије тога.

Наиме, сагласно Пословнику Предсједништва БиХ сваки члан Предсједништва има право да тражи одржавање ванредне сједнице, у ком случају је предсједавајући дужан да сазове ту сједницу. Када затражи ванредну сједницу, члан Предсједништва има право, према истом Пословнику, и да предложи тачку дневног реда, о којој се не гласа него се она усваја. У овом случају Жељка Цвијановић је могла, само да хоће, и да формулише ту тачку тако што би предложила да Предсједништво БиХ гласа о одлуци, а не о некаквим закључцима како неуко говори Букејловић, чији садржај Цвијановићева може, али нажалост неће, да формулише тако да гласи: 

- да се чланови Предсједништва након расправе гласањем изјасне да ли су за „одлуку којом Предсједништво БиХ даје подршку резолуцији о Сребреници достављеној Генералној скупштини и да је БиХ спонзор те резолуције“.

Тако формулисана ова тачка дневног реда, односно одлука, би, само да је Цвијановићева то хтјела, створила обавезу да о њој гласају чланови Предсједништва, сагласно члану 42. Пословника Предсједништва БиХ. Јер, тим чланом, који се односи на одлуке из сфере спољних послова БиХ, прописано је да се о томе мора гласати.

У случају непостизања консензуса током прве ванредне сједнице, члан 42. став 2. Пословника каже да предсједавајући уврштава то питање у дневни ред идуће сједнице као обавезну тачку. Дакле, Цвијановићева је имала могућност да у случају неуспјеха прве сједнице због одсуства консензуса затражи да се одмах или у кратком року одржи и друга ванредна сједница, на којој би се морало поново гласати и ако ни на њој не би био постигнут консензус, одлука, онако како је претходно већ цитирана, се усваја гласовима најмање два члана Предсједништва.

А то значи да би сви чланови Предсједништва тада морали гласати, јер их на то обавезује члан 42. став 2. Пословника, па би Денис Бећировић и Жељко Комшић гласали за претходно цитирани приједлог одлуке, док би Цвијановићева гласала против. И онда би Цвијановићева имала право да на такву одлуку уложи вето, о којем би коначну одлуку доносила Народна скупштина Републике Српске, која би сигурно подржала вето, чиме би била анулирана одлука Бећировића и Комшића.

Све то би у коначном значило да Предсједништво БиХ, а тиме и БиХ, није гласало ЗА резолуцију о Сребреници па би Генерална скупштина УН тешко повриједила Повељу УН када би за нешто што се односи на БиХ гласала супротно од гласа БиХ као државе чланице УН. А ако би Бећировић и Комшић током гласања о наведеном приједлогу били уздржани, а Цвијановићева и у том случају буде против приједлога одлуке, и то би значило да БиХ није гласала ЗА резолуцију о Сребреници па и у том случају, без гласа ЗА од стране БиХ,

Генерална скупштина такође не би могла, а да не повриједи Повељу УН, да гласа за усвајање те резолуције.

У томе је, дакле, важност наведеног поступања и то је оно што се могло учинити од стране Жељке Цвијановић, али није. Нажалост, ништа од тога не виде и не знају ни Милош Букејловић ни Душан Петровић, али зато знају да тривијалним, људски исквареним, приземним рјечником, етикетирају човјека и то ни мање ни више до са позиције министра правде, односно шефа Кабинета српског члана Предсједништва БиХ.

Да, знају њих двојица и више од тога, и то о нечему што је само за њих важно и корисно, а што доказује сву декаденцију Републике Српске и српског друштва у цјелини. 

Милош Букејловић је рођен 1989. године и, као млађан, био је не само кадар Српске демократске странке у Добоју, већ је у том својству ломио славски колач за крсну славу СДС-а у Добоју,  на Петровдан 2018. године. Ако, ако, рекле би тада многе Добојлије које знају фамилију Букејловић, познату у том крају.

Па Милошев отац Божо Букејловић је Србин из Осјечана код Добоја и нема ништа лоше у томе, рекле би такође Добојлије, да му син Милош буде члан и кадар СДС-а и да ломи славски колач на крсној слави СДС-а.

Али недуго затим Милош се преобратио, и изјашњавајући се као Хрват и члан Додиковог СНСД-а брзо се успињао. Од референта у кабинету градоначелника Добоја, Милош је убрзо постао секретар Скупштине града Добој, затим одборник у тој скупштини, па њен предсједник, а затим директор једног предузећа у Добоју.

Како се види, Букејловић у својој професионалној биографији никада до сада није радио у правосуђу, али то нимало није сметало да, са таквим оскудним референцама, буде именован за министра правде Републике Српске. 

Имао сам прилику да се лично увјерим у дефицит знања Милоша Букејловића. Једном је то било средином прошле године, када ме је замолио да одем са њим у његов министарски кабинет у Влади Републике Српске и да му помогнем у формулисању неколико приједлога закључака за Народну скупштину.

Кад смо стигли до његовог кабинета, у улазну просторију уз тај кабинет, он је својој секретарици која нас је дочекала рекао да у кабинет не улази ни она нити било ко други. Убрзо по уласку у кабинет постало ми је јасно зашто јој је све то рекао. Наиме, Милош је одмах отворио свој лаптоп, ставио га на радни сто и онда је затражио да му ја формулишем три закључка за Народну скупштину, које је он као дактилограф само куцао на тастатури лаптопа, у мом присуству и уз моје диктирање.

У једном од тих закључака требало је, по природи ствари, одредити и рок за његово извршење. Када сам му формулисао ту одредбу, он ме је само погледао онако искоса, мало се насмијао и рекао ми немојте да дајемо рокове, очигледно ми тиме стављајући до знања да то не желе они који су изнад њега.

Тада сам непосредно видио да он има недостатке у правилном формулисању мисли и њиховом правилном обликовању у писане правне одредбе. Али му то нимало није сметало да те, од мене формулисане, закључке касније представи као своје. 

Недуго након тога имали смо састанак једне радне групе у просторији у коју се улази и кроз споредна врата Букејловићевог кабинета. На том састанку, којем је присуствовао и он, тема је била израда нацрта закона о непримјењивању пресуда и свих других одлука Суда БиХ, што се односило и на одлуке Тужилаштва БиХ.

О томе јавност ни до данас не зна, а треба бити спремна и на то, да ће власт усвојити и те законе.

Указивао сам и покушавао да убиједим присутне колико је штетно по углед и слику о Републици Српској да се уопште о томе разговара, а камоли пише нацрт закона. Покушавао сам и да присутне подсјетим на штетни и неуставни Закон о непримјењивању одлука Уставног суда БиХ, који је прије тога већ био усвојен, те да и овај нацрт закона у вези са Судом БиХ иде у истом том неуставном правцу.

Нажалост, ништа није вриједило, јер је за то са највишег нивоа већ било издато наређење да мора тако, а министар Букејловић је извршилац наређења па је зато све то само мирно и хладнокрвно посматрао. Послије тога позвао ме је опет у његов кабинет. И тада сам му указивао колико је тај нацрт закона не само неуставан, него и штетан по Републику Српску.

Нажалост, и то је било узалуд. Умјесто даљег разговора о томе, Букејловић ме је замолио да му поклоним мој универзитетски уџбеник уставног права, што сам и учинио. Не знам да ли га је у међувремену прочитао, нисам сигуран, јер има 677 страница, а то је можда много за њега.

И мој последњи контакт са њим имао сам у јесен прошле године.

Повод за то био је један јавни иступ Милорада Којића, СНСД-овог посланика у Парламентарној скупштини БиХ, у којем је образлагао приједлог једног закона. Прочитавши то што је Којић написао као своје мисли одмах сам видио да су велики дио тога у ствари дословно моје мисли, из моје књиге Убиће нас незнање и похлепа.

Нешто више од једне странице те књиге било је дословно преписано у Којићевом тексту, али без наводника и без цитирања извора из којег је преписано.

Телефоном сам скренуо на то пажњу Којићу, који ми је брзо одговорио да ће провјерити, не рекавши ни како ни с ким ће то учинити.

Но, сат времена након тога све ми је било јасно, јер ме је назвао Милош Букејловић и рекао да је он својим људима у министарству, који су писали текст за Којића, рекао да препишу тај дио из моје књиге и да не наводе извор из којег су преписали. Послије оваквог признања свака ријеч је била сувишна, али смо разговор ипак успјели завршити на куртоазан начин.

То је, дакле, Милош Букејловић, бескрајно амбициозан, калкулабилан, спреман не само на то да по потреби мијења своја увјерења и политичке дресове, него и да одради послове које му нареде они који су га поставили на министарско мјесто. Заузврат се, без ваљаног професионалног искуства, успео на највише степенице овдашње државне хијерархије.

Ништа другачије не стоје ствари ни са Душаном Петровићем.